Savremena filozofija

Pragmatizam, Kritička teorija, Strukturalizam i Postmoderna

1 Comment 17 May 2013

Pragmatizam je filozofski pravac koji je osnovao Čarls Sanders Pers (SAD, 1839-1914). Ni ovaj pravac nije mimoišlo opšte antimetafizičko raspoloženje 19. veka. Pers želi da filozofiju poveže sa realnim praktičnim životom. Zbog toga on uzima kao pravilo da je jedan stav važan samo po tome kakve su njegove praktične posledice u svakodnevnom životu, odnosno, da se značenje tog stava za nas iscrpljuje sa tim posledicama. Budući da je svaki čovek racionalno biće koje teži vlastitom dobru, u posledicama koje neki stav ima u odnosu na njegov život nalazi se kriterijum koji je u stanju da na dovoljno dobar načni razdvoji (trenutno) istinite od lažnih stavova. Pers je smatrao da je ovaj pritisak života da izaberemo tačne stavove posledica postojanja objektivne realnosti koja je ista za sve i koja ne zavisi od naših želja.

Poseban Persov doprinos filozofiji je pokretanje ozbiljnijeg bavljenja značenjem jezičkih izraza. Jezik je posmatrao kao instrument kojim se postižu praktične svrhe i koji je nezaobilazno sredstvo saznanja koje zato moramo upoznati. Na ovom tragu kasnije je nastala nova disciplina u okviru filozofije – filozofija jezika.

Persove ideje inspirisale su ostale američke filozofe od kojih su najpoznatiji Vilijam Džejms (1842-1910) i Džon Djui (1859-1952). Možemo reći da je pragmatizam sve do danas ostao važna crta filozofije koja se stvara u Americi.

Kritička teorija

horkheimerKritička teorija je pravac koji su pokrenuli filozofi takozvane “Frankfurtske škole” od kojih su najpoznatiji Maks Horkhajmer (1895-1973) i Teodor Adorno (1903-1969) (koji su nekoliko knjiga napisali zajedno). U krugu deluju i Herbert Markuze , Erih From , kasnije i Jirgen Habermas (1929-). U najkraćem, ovi filozofi se inspirišu Marksovim učenjem, ali ne smatraju da ono automatski odgovara na sve probleme savremenog sveta. Fenomeni koji su još uvek zahtevali objašnjenje bili su pad dela čovečanstva u varvarstvo tokom perioda nacizma i fašizma, i izrođavanje marksizma u totalitarnu ideologiju. Horkhajmer smatra da se i jedno i drugo moglo dogoditi prvenstveno zbo svojevrsnog ” pomračenja uma ” koje su dogodilo u evropskoj kulturi, a koje se ogleda u odustajanju od borbe za ideale uma, kao što su sloboda i jednakost. Osobito u okviru pozitivizma i pragmatizma borba za te ideale prikazana je kao stvar ukusa. Horkhajmer smatra da je taj neobavezan odnos prema osnovama civilizacije dozvolio njen pad u varvarstvo. Njegove simpatije za marksizam poklapaju se sa osobinom marksizma da određene vrednosti smatra ispravnim.

Ali pored ove pozitivne osobine, marksizam je imao i tu negativnu osobinu, da vlastitu istinu smatra sveobuhvatnom i potpunom. Za ubeđene marksiste njihova filozofija je bila primer Istine kojoj ništa ne protivreči, istine koja je postigla savršenstvo. Međutim, kroz istoriju se nakupilo previše argumenta da to nije tako. Na ovu novu situaciju reaguje Adorno u svojoj knjizi Negativna dijalektika. Negativna (opovrgavajuća, ona koja protivreči) dijalektika (promena) sastoji se u tome da se svaki sistem koji pretenduje da objasni celinu stvarnosti na kraju urušava pod teretom činjenica koje mu protivreče . Zato se Adorno zalaže za fragmentarnu teoriju, koja prihvata da je svaka ljudska teorija, svaki poredak, nesavršen. Svaki celoviti sistem će doživeti propast, tako da treba odustati od stvaranja takvih sistema.

Ovom poslednjim stavom koji li či na stav o propasti “Velikih priča” kritička teorija inspiriše Postmodernu, o kojoj ćemo govoriti posle kratke digresije o strukturalizmu.

Strukturalizam

Ovaj pravac se razvio najviše u Francuskoj i to pod uticajem osnivača moderne lingvistike Ferdinanda de Sosira (1857-1913). Sosir je uočio da se jezik može istraživati kao sistem nezavisno do promena koje se sa jezikom dešavaju u vremenu. Taj sistem uvek funkcioniše na isti način i to tako da svaki jezik mora, služeći se konačnim brojem “fonema”, da stvori simbole koji označavaju pojmove koji interesuju ljude koji se njime služe. Ova činjenica da se određena “struktura” stalno održava u jeziku inspirisala je filozofe da slične strukture traže i u funcionisanju društva. Do tada se društvo posmatralo prevashodno kroz njegovu istoriju. To istraživanje najčešće je pratila jedna nada: da će u budućnosti biti bolje nego što je bilo ranije, zahvaljujući kretanju istorije ili promeni koju će ljudski rod zahvaljujući novim znanjima i možda boljoj volji moći da postigne. Strukturalizam u sebi krije i motiv skepse u odnosu na ove očekivane promene. Strukturalisti veruju da se iza obećane bolje budućnosti krije motiv moći koja se ovakvim obećanjima održava i uvećava. Poznati francuski strukturalisti bili su Klod Levi Stros (1908-) i Mišel Fuko (1926-1984).

Postmoderna

180px-DerridaI tako dolazimo do još jednog “francuskog” pravca (po mestu rođenja i najzanimljivije produkcije filozofskih dela) – postmoderne . Najistaknutije figure ovog pravca su Žan Faransoa Liotar (1924-1998), Žak Derida (1930-) i Žan Bodrijar . Ovi filozofi su originalni onoliko, koliko su pod izrazitim uticajem jako puno drugih filozofskih pravaca, od marksizma do strukturalizma. Postmoderniste povezuje shvatanje da je savremeno doba (a tu se najčešće misli na kraj 20 veka.) u mogućnosti da razvije nove modele društvenog povezivanja pošto su se stari modeli istrošili. Liotar se drži toga da ne treba ponovo pokušavati da se krhotine ” velikih priča “, kakav je npr. bio marksizam, povežu u novu jedinstvenu priču, jer bi to bilo nasilje nad heterogenim savremenim društvima . Derida se bavi ” dekonstrukcijom ” starih filozofija pokušavajući da otupi njihovu negativnu oštricu i spase njihov pozitivni sadržaj, dok je Bodrijar poznat po teoriji da na kraju 20. veka virtuelna, simulirana svarnost sadržana u simbolima i sredstvima komunikacije, odnosi prevagu nad “realnom” stvarnošću.

SHARES
Share on FacebookShareTweet on TwitterTweet

Trackbacks/Pingbacks

  1. Samirovo izvanredno mentorstvo | antiekran - September 4, 2014

    […] Pragmatizam je filozofski pravac koji je osnovao Čarls Sanders Pers (SAD, 1839-1914). Ni ovaj pravac nije mimoišlo opšte antimetafizičko raspoloženje 19. veka. Pers želi da filozofiju poveže sa realnim praktičnim životom. Zbog toga on uzima kao pravilo da je jedan stav važan samo po tome kakve su njegove praktične posledice u svakodnevnom životu, odnosno, da se značenje tog stava za nas iscrpljuje sa tim posledicama. Budući da je svaki čovek racionalno biće koje teži vlastitom dobru, u posledicama koje neki stav ima u odnosu na njegov život nalazi se kriterijum koji je u stanju da na dovoljno dobar načni razdvoji (trenutno) istinite od lažnih stavova.Pers je smatrao da je ovaj pritisak života da izaberemo tačne stavove posledica postojanja objektivne realnosti koja je ista za sve i koja ne zavisi od naših želja. Poseban Persov doprinos filozofiji je pokretanje ozbiljnijeg bavljenja značenjem jezičkih izraza. Jezik je posmatrao kao instrument kojim se postižu praktične svrhe i koji je nezaobilazno sredstvo saznanja koje zato moramo upoznati. Na ovom tragu kasnije je nastala nova disciplina u okviru filozofije – filozofija jezika. Persove ideje inspirisale su ostale američke filozofe od kojih su najpoznatiji Vilijam Džejms (1842-1910) i Džon Djui (1859-1952). Možemo reći da je pragmatizam sve do danas ostao važna crta filozofije koja se stvara u Americi.http://kif.filozofijainfo.com/pragmatizam-kriticka-teorija-strukturalizam-i-postmoderna/ […]

© 2017 Kratka istorija filozofije. Powered by WordPress.

Daily Edition Theme by WooThemes - Premium WordPress Themes

%d bloggers like this: