Savremena f. - hrestomatija

Pozitivizam – citati

Comments Off on Pozitivizam – citati 26 June 2013

Kont: Stadijumi u razvoju mišljenja

Kurs pozitivne filozofije

Kurs pozitivne filozofije

Da bi se onako kako treba objasnila prava priroda i bitni karakter pozitivne filozofije, neophodno je baciti pogled na progresivni hod ljudskog duha, posmatran u celini: jer se bilo koje shvatanje može upoznati jedino kroz njegovu istoriju.

Izučavajući tako celokupni razvitak ljudske inteligencije u njenim različitim oblastima aktivnosti, od njenog prvog najneposrednijeg poleta do naših dana, verujem da sam otkrio veliki osnovni zakon kojem je on potčinjen po stalnoj nužnosti, i koji, čini mi se, može biti čvrsto zasnovan, bilo na racionalnim dokazima koje pruža poznavanje našeg sastava, bilo na istorijskim proveravanjima koja proističu iz pažljivog ispitivanja prošlosti. Taj zakon se sastoji u tome što svako od naših glavnih shvatanja, svaka grana naših saznanja, prolazi postupno kroz tri različita teorijska stanja: teološko ili fiktivno stanje; metafizičko ili apstraktno stanje; naučno stanje ili pozitivno. Drugim rečima, duh po svojoj prirodi, upotrebljava redom u svakom od svojih istraživanja tri metode filozofiranja čiji se karakteri bitno razlikuju, a čak su u osnovi i suprotni: najpre teološku metodu, zatim metafizičku i najzad pozitivnu. Otuda tri vrste filozofije, ili opštih sistema shvatanja o skupu fenomena, koje se međusobno isključuju: prva je nužna polazna tačka ljudske inteligencije; treća, njeno stanje utvrđeno i definitivno; druga jedino ima za svrhu da joj posluži kao prelaz.

U teološkom stanju ljudski duh, usmeravajući prvenstveno svoja istraživanja ka unutrašnjoj prirodi bića, početnim i krajnjim uzrocima svih posledica koje ga pogađaju, jednom rečju ka apsolutnim saznanjima, predstavlja fenomene kao proizvod direktnog i neprekidnog delovanja natprirodnih sila, manje ili više brojnih, čije samovoljna intervencija objašnjava sve prividne anomalije vasione.

U metafizičkom stanju, koje je u osnovi samo obična opšta modifikacija prvoga, natprirodne sile su zamenjene apstraktnim silama, istinskim entitetima (personificiranim apstrakcijama) svojstvenim raznim bićima sveta koja su u stanju da stvore sve posmatrane fenomene čije se objašnjenje onda sastoji u tome da se dodeli svakom od njih odgovarajući entitet.

Najzad u pozitivnom stanju, ljudski duh, uviđajući nemogućnost da stekne apsolutne pojmove, odustaje da traži poreklo i svrhu vasione i da upozna unutrašnje uzroke fenomena da bi se jedino prihvatio da otkrije, dobro kombinovanom primenom rezonovanja i posmatranja, njihove stvarne zakone, to jest njihove stalne odnose sukcesivnosti i sličnosti. Objašnjenje fakata, svedeno tako na njegove stvarne granice, odsada je samo uspostavljena veza između različitih posebnih fenomena i nekih opštih fakata čiji se broj sve više umanjuje progresom nauke.
Ogist Kont, Kurs pozitivne filozofije, str. 23-24.

“Besmislenost” filozofskih stavova

vitgensteinprt200

Vitgenstajn

4. 003. Većina stavova i pitanja  koji su bili napisani o filozofskim stvarima nisu lažni, nego besmisleni. Zato na pitanja ove vrste uopće ne možemo odgovoriti, nego možemo samo utvrditi njihovu besmislenost. Većina pitanja i stavova filozofa počiva na tome što mi ne razumijemo logiku našeg jezika.

4. 0031. Sva filozofija je “kritika jezika”.

(str. 61.) …

6. 41. Smisao svijeta mora ležati izvan svijeta. u svjetu je sve onako kako jest i sve se događa onako kako se događa; u njemu nema nikakve vrijednosti – a kad bi je bilo, onda ona ne bi imala vrijednosti. …

Jer sve događanje i takobivstvovanje je slučajno.

Ono što ga čini ne-slučajnim ne može ležati u svijetu, jer bi to inače bilo opet slučajno.

To mora ležati izvan svijeta.

6. 42. Zato ne mogu postojati nikakvi stavovi etike.

Stavovi ne mogu izraziti ništa Više.

6. 421 Jasno je da se etika ne da izreći. …

6. 53. Ispravna metoda filozofije bila bi zapravo ova: ne reći ništa, nego ono što se može reći, dakle stavove prirodne nauke – dakle nešto što nema nikakve veze s filozofijom – i zatim uvijek kada bi netko drugi htio reći nešto metafizičko pokazati mu da nije dao nikakvo značenje izvjesnim znakovima u svojim stavovima. Ova metoda bila bi nezadovoljavajuća za drugoga – on ne bi imao osećaj da ga učimo filozofiju – ali ona bi bila jedina strogo ispravna. Ludvig Vitgenštajn, Tractatus logico-philosophicus, str. 189.

Odbacivanje metafizike

Nazvaću metafizičkim sve one stavove kojima se polaže pravo na znanje nečega što je iznad ili izvan svakog iskustva; na primer, o realnoj Suštini stvari, o Stvarima po sebi,  Apsolutu, i tome slično. U metafiziku ne uključujem one teorije – koje se ponekad nazivaju metafizičkim – čiji je predmet da najopštije stavove različitih područja naučnog saznanja ostave u dobro uređen sistem; takve teorije, ma koliko bile smele, stvarno pripadaju oblasti empirijske nauke, a ne filozofiji. Na primerima se najbolje da pokazati koju vrstu stavova želim da označim kao metafizičke: “Suština i princip sveta je voda”, kaže Tales; “VATRA”, kaže Heraklit; “Beskonačno”, kaže Anaksimandar; “Broj”, kaže Pitagora. Platon je tvrdio da su “sve stvari samo senke večnih ideja koje postoje u besprostornoj i bezvremenoj sferi”. Monisti nas uče: ” Postoji samo jedan princip na kome je zasnovano sve ono što jeste”; ali dualisti kažu: “Postoje dva principa”. Materijalisti kažu: “Sve što jeste u svojoj suštini je materijalno”; ali Spiritualisti tvrde: “Sve što jeste je duhovno”. Osnovne doktrine Spinoze, Šelinga, Hegela i – da navedemo bar jedno ime iz našeg doba – Bergsona pripadaju metafizici (u našem smislu reči).

Ispitajmo sada ovu vrstu stavova sa gledišta proverljivosti. Lako je uočiti da takve stavove nije moguće proveriti. Iz stava: “Princip sveta je voda” ne možemo izvesti nijedan stav koji tvrdi bilo kakve opažaje, osećanja ili iskustva koji bi se mogli očekivati u budućnosti. Stoga stav “Princip sveta je voda” uopšte ništa i ne tvrdi i potpuno je analogan stavu u gornjem fiktivnom primeru o levitacionom polju, od koga nema ništa više smisla. “Metafizičar vode” – da ga tako nazovem – bez sumnje za svoje doktrine vezuje mnoge slike; ali on svoj stav ne može učiniti ništa više smisaonim od stava o levitacionom polju. Metafizičari ne mogu izbeći neproverljivost svojih stavova, jer kada bi ih učinili podložnim verifikaciji, odluka o njihovoj istinitosti ili lažnosti zavisila bi od iskustva i tako pripadala području empirijske nauke. Tako su prinuđeni da preseku sve veze između svojih stavova i iskustva; a upravo ovim postupkom ih lišavaju svakog smisla.
Rudolf Karnap, Poricanje metafizike, (Vidici, str. 224.)

(Metafizičke postavke) “ne tvrde ništa, one ne sadrže ni znanje niti grešku, one leže u potpunosti van polja znanja, teorije, van diskusije o istini i laži… Opasnost leži u varljivom karakteru metafizike; ona daje iluziju znanja a da stvarno ne daje nikakvo znanje. To je razlog zbog koga je odbacujemo.
Rudolph Carnap, Philosophy and Logical Syntax (prevod iz: Marvin Peri, Intelektualna istorija evrope, str. 593.)

Mešanje nauke o svetu i etike

Betrand Rasel

Betrand Rasel

Filozofija se tokom cele svoje istorije sastojala iz dva dela, neskladno spojena: s jedne strane, teorije o prirodi sveta, a s druge etičkog i političkog učenja o najboljem načinu življenja. Neuspeli pokušaj da se ovo dvoje jasno odvoji, bio je izvor mnogih zbrkanih mišljenja. Filozofi, od Platona do Viljema Džejmsa, dopustili su da na njihova mišljenja o ustrojstvu univerzuma utiče želja za moralisanjem; pošto su pretpostavljali da znaju koja bi verovanja mogla učiniti ljude moralnim, izmislili su argumente, često vrlo sofističke, da dokažu da su ova verovanja istinita. Što se mene tiče, ja ne odobravam ovu vrstu predubeđenja, ni iz moralnih ni iz intelektualnih razloga. S gledišta morala, filozof koji svoju filozofsku sposobnost koristi za bilo šta drugo sem za nepristrano traganje za istinom kriv je za neku vrstu izdajstva. A kada on, pre početka istraživanja, pretpostavlja da su izvesna verovanja, bez obzira na to da li su istinita ili lažna, takva da će podstaći dobro ponašanje, on ograničava oblast filozofske misli i filozofiju svodi na nešto beznačajno; pravi filozof je spreman da ispita sva svoja predubeđenja. Kada se traženju istine svesno ili nesvesno, postave granice, filozofija postaje paralisana strahom, a tle pripremljeno za vladinu cenzuru koja kažnjava one koji iznose “opasna mišljenja” – u stvari, filozof je već unapred postavio takvu cenzuru nad svojim istraživanjima.
Bertrand Rasel, Istorija zapadne filozofije, str. 741.

 

Pozitivizam je označio tendencije u savremenom mišljenju koje su i danas prisutne i žive. Većina ljudi zaista smatra za znanje samo ono što se može potvrditi iskustvom. Po mišljenju pozitivista, iskustvom su potvrđene i neke metodološke norme, jer se kroz istoriju filozofije može pratiti koji način razmišljanja je pospešivao dolaženje do novih znanja, a koji ne. U etici, pozitivisti su smatrali da je najbolji način da se izađe na kraj sa fanatizmom s kojim su ljudi 20. veka zastupali određene etičke i političke ideje, da im se oduzme pravo da tvrde da su te ideje istinite, jer se kod tih ideja i ne radi o nekoj istini koja se može naučno utvrditi. Na ovaj način, oni su težili da umire političke strasti i učine aktere tolerantnijim, jer je obično deo fanatizma bilo i uverenje da je neko potpuno i nepogrešivo u pravu. Ova jaka razlika naučnih i etičkih stavova u pogledu istinitosti je i danas zanimljiva za razmatranje.

 

Ludvig Vitgenštajn

Ludvig Vitgenštajn

SHARES
Share on FacebookShareTweet on TwitterTweet

Comments are closed.

© 2017 Kratka istorija filozofije. Powered by WordPress.

Daily Edition Theme by WooThemes - Premium WordPress Themes

%d bloggers like this: