Antička f. - hrestomatija

Platonova teorija države – citati

Comments Off on Platonova teorija države – citati 26 May 2013

platon

Platon

– Slušaj – reče on [Trasimah] – Ja tvrdim da pravično nije ništa drugo nego ono što koristi jačemu. Zašto ne odobravaš? Nećeš

– Moram prvo razumeti šta misliš – odgovorih ja [Sokrat]. – Sad razumem. Ti tvrdiš da je pravično ono što koristi jačemu. Kako to misliš, o Trasimaše? Ako je rvač Pulidamant jači od nas i ako njemu prija govedina, onda je ta hrana i za nas, koji smo slabiji od njega, prikladna i pravična. Zar ne tvrdiš to?

– Strašan si ti Sokrate! Moju rečenicu shvatio si tako samo da bi je mogao napasti.

– Nikako, dragi moj – odgovorih ja – već reci jasnije šta misliš.

– Zar ne znaš da u mnogim državama vlast drže tirani, u drugima narod, a u trećima opet plemstvo?

– Znam.

– Zar u svakoj državi nije baš vladajući element onaj najjači?

– Svakako.

Svaka vlast, opet, pravi zakone u svoju korist: demokratija demokratske, tiranin izdaje monarhističke zakone, a tako čine i ostale vlasti. Za ono što je njima korisno vele da je pravo podanika, kome se ovi imaju pokoravati, i ako ga ko prekorači, onda ga kažnjavaju kao čoveka koji je prestupio zakone i počinio krivicu. Tako ja mislim, najdraži moj, kad kažem da sve države podjednako sude o pojmu pravičnosti: da je pravičnost od koristi za državnu vlast. Jer ta državna vlast vlada u državi i tako će svako ko dobro razmisli, uvideti da je baš svuda pravično ono što ja velim: ono što koristi jačemu.
Platon, Država, str. 16-17.

Sokrat: pravično je dati svakome ono što mu pripada

Ali mi nismo sagradili svoju državu zato da u njoj samo jedan stalež bude naročito srećan, nego da cela država bude to u najvećoj meri. Mi smo mislili da ćemo u takvoj državi najpre naći pravičnost, a u državi, opet, kojom se najgore upravlja, nepravičnost, pa, pošto bismo videli i jednu i drugu, mogli bismo prosuditi o onome što već odavno tražimo.

– Slušaj, dakle, – rekoh – da li dobro govorim. Ono što smo još u početku, kad smo postavljali temelje državi, odredili da treba činiti – to je, mislim, samo pravičnost, ili bar neka vrsta pravičnosti. A odredili smo, naime, i često ponavljali, ako pamtiš, da svaki pojedinac u državi treba da obavlja samo jedan posao i to onaj koji njegovoj prirodi najbolje odgovara.

– Doista, tako smo govorili.

– A i to smo od mnogih drugih slušali, i sami smo često nagoveštavali da je pravično da svako  obavlja svoj posao i ne meša se u mnoge druge poslove.
Platon, Država, str. 103,119.

Filozofi – kraljevi

Ako u državama ne postanu filozofi kraljevi – rekoh – ili, ako sadašnji kraljevi i vlastodršci ne postanu pravi i dobri filozofi, i ako oboje: politička moć i filozofija (ljubav prema mudrosti) ne postanu jedno, i ako se silom ne isključe one mnogobrojne prirode koje teže samo za jednim, ili samo za drugim, onda, moj dragi Glaukone, neće prestati nesreće ne samo za države nego, kako mislim ni za ljudski rod, i državno uređenje koje smo sada rečima opisali neće postati moguće niti će ugledati svetlost sunca. I to je ono što mi već odavno naređuje da oklevam, jer znam kakve će se nečuvene stvari govoriti u vezi s ovim. Jer je teško uvideti da nema drugog puta ka sreći ni za pojedinca ni za celinu.
Platon, Država, str. 164.

Onda čujmo i govorimo dalje sećajući se onoga čime smo započeli kad smo utvrdili kakva treba da bude priroda savršenog čoveka. Njega je, ako se sećaš, najpre vodila istina, za kojom on svuda i na svaki način mora da ide, ako nije bukač i ako ima bilo kakve veze sa filozofijom.

– Zaista smo tako rekli.
Platon, Država, str. 164.

Mane demokratije

On [čovek demokratskog uređenja] odbija svaki razlog i istinu – nastavih ja – i ne dozvoljava im da uđu u njegovu tvrđavu . Ako mu neko kaže da poneke želje dolaze od lepih i dobrih nagona, a druge od rđavih; da prve treba negovati i ceniti, a druge savlađivati i obuzdavati – on sve to odbija i tvrdi da su svi nagoni isti i da ih treba po dj ednako ceniti.

– Ako je njegovo stanje takvo, onda on i ne može drugačije da radi.

– I tako mu svaki dan prolazi u tome da ugađa strasti koja je toga trenutka naišla: čas se opija uz zvuke frule, a čas pije vodu i mršavi; sad radi gimnastiku, a sad je opet lenj i ne mari ni za šta; katkad izgleda kao da se bavi filozofijom; često vodi državne poslove, skače na govornicu, pa govori i radi ono što mu toga časa pada na pamet; drugi put, opet zavidi ratnicima i onda se ugleda na njih; zatim mu se dopadnu poslovni ljudi i on se baca na trgovinu. Nikavog reda i nikakve potrebe nema u njegovom životu; on to smatra slatkim, slobodnim i blaženim životom. …

– Isto tako je i nezaistost u onom što smatra najvećim dobrom upropastila demokratiju, je li?

– A šta to ona smatra najvećim dobrom?

– Slobodu – odgovorih. Mogao si čuti da je to najlepše u demokratskoj državi i da onome koji je po prirodi slobodan jedino radi toga i vredi da živi u njoj.

– Mnogo se govori o tome i često se čuje to tvrđenje.

– Pa onda, to sam upravo hteo reći, neograničenost u tome i u zanemarivanju ostalih stvari u ovom državnom uređenju rađa potrebu za tiranidom.
Platon, Država, str. 257-8.

Kontrover zne osobine Platonove države – primer: nadzor nad pesnicima

– Misliš li da se onaj ko veruje u priče o podzemlju i strahotama onoga sveta može osloboditi straha od smrti i da će on biti u stanju da u bitkama smrt pretpostavi porazu i ropstvu?

– Nipošto.

– Čini se, dakle, da moramo bdeti nad onima koji takve mitove pripovedaju i zahtevati od njih da o prilikama u Hadu ne govore ružno, već pohvalno, jer inače neće govoriti ni istinito, ni kako je potrebno onima koji će postati ratnici.

– To moramo.

Zamolićemo, dakle, Homera i druge pesnike da se ne ljute što ta i slična mesta brišemo, ne zato što nisu pesnička, i što mnoštvo ne uživa u tome da ih sluša, nego baš zato što ukoliko su više pesnička, utoliko manje treba da ih slušaju mladići i ljudi koji treba da budu slobodni i da se plaše ropstva više nego smrti.
Platon, Država, str. 66, 67.

Obrazovane aristokrate grčkih polisa, kakav je bio Platon, smatrali su da onaj koji se posvećuje državnim poslovima ispunjava pravi zadatak jednog slobodnog čoveka, koji je važniji od drugih zadataka. Život posvećen opštem dobru bio je cilj kome je trebalo da se posvete najodličniji među građanima. Ovaj zajednički cilj kome se podređuju lični interesi, objašnjava zašto je Platon mogao u velikoj meri da ignoriše potrebu svakog čoveka da sam, slobodno odredi ono što će raditi u životu. Ova situacija se menja tek posle mnogo vekova sa liberalizmom i Kantovom filozofijom. Tada težište prelazi na sreću pojedinca koja se ostvaruje izvan javne sfere, a javna sfera nije mesto u okviru koga će osmišljavanje njegovog života tek biti potpuno, nego prostor koji treba naseliti pravilima koji najviše pogoduju individualnom traganju za srećom. Ovu promenu prati odustajanje od pretenzije na znanje potpuno adekvatnih istina koje obavezno važe za sve. U okviru antičke filozofije već je Aristotel odustao od pretenzije svog učitelja da odredi najbolji oblik države za sve ljude i sva društva.

SHARES
Share on FacebookShareTweet on TwitterTweet

Comments are closed.

© 2017 Kratka istorija filozofije. Powered by WordPress.

Daily Edition Theme by WooThemes - Premium WordPress Themes

%d bloggers like this: