Antička f. - hrestomatija

Aristotel, Logika – citati

Comments Off on Aristotel, Logika – citati 26 May 2013

O težnji ka znanju

Svi ljudi po prirodi teže da dođu do znanja; dokaz za to je radost izazvana doživljenim saznanjima: naime, i pored njihove korisne strane ona nam se sviđaju sama po sebi, i to vizuelna saznanja više od drugih. Jer mi vid cenimo iznad svega, tako da kažem, ne samo zato da bi mogli da radimo, nego čak i p od pretpostavkom da ne želimo ništa da radimo. Uzrok ovome je taj što od svih naših čula, vid je ono čulo pomoću koga stičemo najviše saznanja i otkrivamo mnoštvo razlika.
Aristotel, Metafizika, str. 3.

Deset kategorija

Svaka be z ikakve veze iskazana reč označava ili supstanciju, ili kvantitet, ili kvalitet, ili relaciju [odnos ], ili mesto [gde], ili vreme [kad], ili položaj, ili posedovanje, ili delanje ili trpljenje.

Supstancija – kazano jednom rečju – jeste na primer: “čovek”, “konj”; kvantitet je na primer “dug dva lakta”, “dug tri lakta”; kvalitet je, na primer: “beo”, “vičan gramatici”; odnos je , na primer: “duplo”, “pola”, “veći”; mesto je, na primer: “u Likeju”, ” na agori”; vreme je, na primer: “juče”, “prošle godine”; položaj je, na primer, “on leži”, “on sedi”; posedovanje je, na primer: “on je obuven”, “on je naoružan”; delanje je, na primer: “on seče”, ” on gori”; trpljenje je, na primer: “on je isečen”, “on je izgoreo”.
Aristotel, Organon, str. 7.

Logički kvadrat

 

 

Svi A su M

(Na primer: Svi Grci su plavi)

Univerzalno-afirmativan stav (A)

kontrarnost

(oba stava mogu biti neistiniti, a ne mogu oba biti istiniti)

Nijedan A nije M

(Nijedan Grk nije plav)

Univerzalno-negativan stav (E)

subordiniranost

(donji stav sledi iz

gornjeg stava)

 

subordiniranost

(donji stav sledi iz

gornjeg stava)

Neki A su M

(Neki Grci su plavi)

Partikularno-afirmativan stav ( I )

subkontrarnost

(oba stava ne mogu biti neistiniti, a oba mogu biti istiniti)

Neki A nisu M

(Neki Grci nisu plavi)

Partikularno-negativan stav (O)

 

Silogizam, dokaz i aksiomi

Silogizam je govor u kome, kad se izvesne stvari pretpostave, druga jedna stvar različita od njih, proizlazi nužnim načinom na osnovu pretpostavljenih stvari.

Dokaz se dobija kad silogizam postaje iz istinitih i prvih premisa, ili iz premisa koje su takve da samo saznanje koje imamo proističe iz prvih i istinitih premisa. …

Istiniti i prvi jesu stavovi koji dobijaju svoju izvesnost ne od drugih stavova, nego sami od sebe. Jer ne treba pitati za uzrok principa nauka, nego svaki od tih principa treba da bude sam po sebi izvestan.
Aristotel, Organon, str . 371.

Logika i načelo neprotivrečnosti

Sada treba da kažemo da li pripada jednoj nauci ili raznim naukama da proučavaju istine koje se u matematici nazivaju aksiomima, kao i samu supstancu. Očigledno je njihovo ispitivanje predmet jedne jedine nauke, a filozof je taj koji će se time baviti. Jer aksiomi obuhvataju sve stvarnosti, a ne jednu izvesnu vrstu isključujući ostale. A ako se svi ljudi služe aksiomima, to je zato što aksiomi pripadaju stvarnosti kao stvarnosti, i što je svaki rod stvarnost; oni se nj i ma služe ipak samo koliko im je potrebno, to jest koliko se pruža rod na koji se odnose njihova dokazivanja.

Prema tome, pošto je očigledno da se aksiomi primenjuju na sve stvarnosti kao stvarnosti (jer stvarnost je ono što je zajedničko svima stvarima) proučavanje ovih istina takođe pripada upoznavanju stvarnosti kao stvarnosti. Upravo zbog toga ni jedan od onih koji se ograničavaju na ispitivanje jedne posebne nauke nije sebi postavio zadatak da kaže ma šta o istinitosti ili neistinitosti ovih aksioma, ni geometar ni aritmetičar. To su pokušali samo izvesni fizičari, čiji stav uostalom ne treba da iznenađuje, jer su verovali da su oni jedini koji ispituju čitavu prirodu i stvarnost uopšte. Ali samim tim što ima nekoga koji je još iznad fizičara (naime priroda je samo jedan određeni rod stvarnosti) njemu, koji proučava opšte i prvu supstancu, takođe će pripasti ispitivanje ovih istina. Fizika je zaista neka vrsta filozofije, ali nije prva. …

Prema tome, očigledno je da pripada filozofu, koji proučava prirodu svake supstance, da ispituje i načela silogističkog rasuđivanja. Međutim, čovek koji raspolaže izvanrednim znanjem iz bilo koje oblasti treba takođe da bude u stanju da postavi najpostojanija načela o stvari o kojoj je reč, tako da bude u mogućnosti da postavi najpostojanija načela svih stvarnosti. A ta svojstva ima upravo filozof; s druge strane najpostojanije načelo od svih postavlja se kao načelo u odnosu na koje je nemoguće da se čovek prevari: ustvari potrebno je da se istovremeno to načelo najbolje upozna među svima načelima (jer zabluda uvek obuhvata ono što se ne poznaje) i da bude bezuslovno, jer načelo čije je posedovanje nužno da bi se shvatila svaka stvarnost ma kakva ona bila, ne zavisi od nekog drugog načela; a ono što je nužno da bi se upoznala svaka stvarnost, ma kakva ona bila, takođe treba nužno posedovati pre svakog znanja. Otuda je očigledno da je to načelo najpostojanije od svih. A sad ćemo reći koje je to načelo.

[Načelo neprotivrečnosti]

Nemoguće je da ista osobina istovremeno prirpada i ne pripada jednom istom predmetu u istom odnosu. Ako bismo tvrdili tako nešto, onda bi takvo tvrđenje predstavljalo logičku teškoću. Ovo je najpostojanije načelo, …svako dokazivanje svodi se na ovo načelo kao na najvišu istinu, jer je ono po svojoj prirodi ishodična tačka čak i za sve ostale aksiome. Aristotel, Metafizika, (1005a) str. 74

Dve vrste definicija

Pošto se definicija smatra kao govor koji objašnjava šta je jedna stvar, jasno je da će jedna od njenih vrsta biti govor koji objašnjava šta znači ime, ili govor potpuno nominalan, različit od onoga koji izražava suštinu. …

Druga vrsta definicije jeste govor koji pokazuje zašto neka stvar postoji, to je definicija pomoću uzroka. Tako prva definicja označava šta je stvar, ali to ne dokazuje; međutim, druga će očevidno biti neki dokaz suštine, koji se od dokaza razlikuje samo položajem svojih termina. Jer postoji razlika između reći: “Zašto grmi?” i “Šta je grom?”.
Aristotel, Organon, str. 337.

 

Za Aristotela, logika i njeni zakoni uspešnije ispunjavaju svrhu opovrgavanja stava sofista da su sva mišljenja podjednako istinita od Platonovih Ideja. Sada, u okviru logike, dva protivrečna stava ne mogu biti istovremeno istinita, jer to sprečava zakon neprotivrečnosti, dok je kod Platona to tako jer samo jedan do stavova može da odgovara Ideji. Prednost svog rešenja Aristotel je video u tome, što se pomoću samo jednog stava koji je toliko prihvatljiv za duh da ga je teško negirati, odrađuje deo posla kome su služile mnoge Ideje, čije je postojanje, uzgred, bilo sumnjivo. Umesto Ideja, sada je principima logike ostavljeno da čuvaju jednoznačnost sveta. To ne znači da Aristotel napušta Platonov stav da osim materijalne stvarnosti postoji i idealna stvarnost, ali sad tu stvarnost najpre naseljava logika, čiji principi su istovremeno i principi stvarnosti. Ali, logički principi nisu jedini principi stvarnosti: ostalim principima Aristotel se bavi u svojoj metafizici.

SHARES
Share on FacebookShareTweet on TwitterTweet

Comments are closed.

© 2017 Kratka istorija filozofije. Powered by WordPress.

Daily Edition Theme by WooThemes - Premium WordPress Themes

%d bloggers like this: