Osnovni oblici mišljenja

Od nauke do estetike i nazad

Comments Off on Od nauke do estetike i nazad 26 November 2016

Odnos prema istini, objektivnosti, subjektivnosti, u velikoj meri utiče na naš život iako toga nismo uvek svesni zbog apstraktnog karaktera ovih odnosa. Ipak, praktično ne postoji osoba koja se posredno, kroz razne rečenice, ne odredi po ovim pitanjima.

Kada je tema istine u pitanju, moglo bi se reći da kod nas preovlađuje stav koji sve stavove deli na „dokazano istinite“ i „subjektivne“. Svaki iskaz je ili deo nauke, u okviru koje je dokazan kao istinit, ili o njemu postoje različita mišljenja, koja se percipiraju kao legitimna i čije postojanje treba zaštititi. Subjektivni su, na primer, stavovi o životnim stilovima, estetici, politici, religiji, a objektivni su stavovi matematike i drugih prirodnih nauka. Stvarnost se deli na oblast u kojoj ne postoji sloboda – oblast nauke u kojoj postoje konačne istine, i oblast filozofije, estetike, etike, religije i politike u kojima je sve subjektivno, ne postoji „tačno i netačno“, ali postoji sloboda – svako može da odgovori na takvo pitanje kako želi i svi su odgovori jednako vredni.

Ovo može formalno da se izrazi na ovaj način: u okviru nauke važi da ako dva subjekta S1 i S2 imaju dva stava P1 i P2 o nekom pitanju X koje spada u nauku, onda

Ako je stav P1 istinit, onda je stav P2 istinit ako i samo ako je P1 = P2. (pravilo1)

To znači da je ono što je u okviru nauke istinito, istinito za sve ljude (mislimo na svaki pojedinačan stav, a ne na mogućnost proširivanja skupa istinitih stavova o nekom predmetu – ovo drugo je uvek moguće). Razlike među ljudima tu ne igraju nikakvu ulogu, jer X nije pitanje koje se uopšteno odnosi na različite ljude, nego je to pitanje koje pita o nečemu što je objektivno, odnosno, što je objekt, koji je isti za sve ljude. Recimo, površina zemlje ista je za sve ljude i njeno ispitivanje je zbog toga deo geografije kao nauke.

Pretpostavlja se da je drugačije u oblasti filozofije, etike itd.

Tu važi da drugo pravilo:

Ako je stav P1 istinit, onda stav P2 može biti istinit iako P1 P2. (pravilo 2.)

Na primer, na pitanje Da li vam prija ova hrana? (Da li je ova hrana ukusna?) koje se upučuje članovima grupe koja je brojnija od 1, mogu da se dobiju dva različita odgovora Da i Ne i da oba budu istinita.

Obavezno je da pitanje bude upućeno svim članovima grupe, tako da se očekuje da svako izvesti o sebi, jer ako je pitanje upućeno jednoj osobi (Da li ti prija ova hrana?) ili upućeno grupi osoba o jednoj osobi (Da li mu prija ova hrana?) ono postaje pitanje kojim se može baviti nauka (na koje postoji samo jedan ispravan  odgovor).

Dakle, pitanje Da li vam prija ova hrana? je pitanje koje nije pitanje o nekom, singularnom, subjektu, koliko je „subjektivno“ jer je usmereno na moguće razlike među ljudima. Slično je sa pitanjima: Da li je ovaj prizor lep? Da li je ovo dobar auto? (Da li vam se ovaj auto dopada?), Da li Bog postoji? (ovo pitanje je o subjektima, odnosno, njihovim verovanjima, a „subjektivno“ je jer, pošto  nema objektivnih podataka o tome, postoje razlike među ljudima).

Kako vam se čini ova podela? Čini se razumna, a u skladu je sa opštim mišljenjem i sa jednim pravcem u filozofiji – pozitivizmom. Vitgenštajn prve faze bi se takođe složio. Učenici u Srbiji uče o filozofji mahom iz udžbenika koji se zasniva na ovoj podeli.

Ako još malo pojednostavimo našu predstavu o našim „istinama“ ona se sastoji do dva dela: konačnih naučnih istina o svetu za koje važi pravilo 1. i od subjektivnih stavova koji se razlikuju od čoveka do čoveka i o kojima u principu nema smisla raspravljati (ukoliko je smisao da se dođe do nekog rešenja).

U slučaju subjektvnih stavova oni, dakle, opisuju samog čoveka koji ih ima, njegovu subjektivnu stvarnost (stvarnost koja govori o njemu kao subjektu, a ne o nekom objektu za koga bi moglo da važi pravilo 1. Međutim, pitanje subjektivnosti i sa njim važenje pravila 2. Pojavljuje se samo ako neko estetičko, etičko, političko ili religijsko pitanje postavimo celoj grupi (svakom njenom članu odjednom). Zašto uopšte pitanje postavljamo na taj način? Zašto se ne zadržimo na tome da svaki odgovor na ovu vrstu pitanja govori samo o singularnoj stvarnosti neke osobe i ne idemo dalje od toga? Dakle, zašto se pitamo da li je dobro ono što se nekom čini da je dobro?

Najpre možemo reći da to radimo jer smo na taj način govora navikli u slučaju nauke. Iako u nauci važi pravilo 1. koje kaže da postoji jedna istina, to ne znači da svaki pojedinac može sam za sebe da dođe do te istine. Naprotiv, naučna istina se ustanovljuje tako što samu „istinu“ zajedno sa svim argumentima vezanim za nju (podacima, posmatranjima, eksperimentima, logičkim vezama) ponudimo na procenu praktično svim drugim ljudima. Naučna istina se onda etablira u toj široj ili užoj naučnoj zajednici. Na kraju, prihvaćenost neke istine ne zavisi uopšte od autoriteta onog ko je prvi formulisao i obrazložio tu istinu, već samo od prihvatanja šire zajednice. Zbog ove osobine naučno znanje (nastalo u moderno vreme) u oštrom je kontrastu sa religijskim znanjem koje se eksplicitno zasniva najpre na autoritetu objave, a onda na autoritetima prvih tumača objave (apostola, svetih otaca, velikih filozofa). U nauci, naučna zajednica ravnopravnih ljudi određuje šta je prihvaćena istina. Oni odlučuju koji stav (koja „istina“) je prihvatljivija (bolja) od rivalskih istina. Ovaj proces je upečatljivo ilustrovan kroz uvid da je jednoj tako jednostavnoj i danas opšteprihvaćenoj hipotezi o sunčevom sistemu u kome se planete kreću oko sunca, a ne obrnuto, trebalo 100 godina da se etablira.

Ovde ostaje pitanje: Relativno je jasno zašto naučnici zauzimaju ovaj stav nepristrasnog istraživanja istine u oblasti nauke u kojoj važi pravilo 1. Ali zašto da to radimo u sferi pravila 2? Zašto da se uopšte pitamo šta je od dva „dobra“ bolje?

Odgovor možemo da damo kroz metaforu o odlasku na ekskurziju. O tome gde ići ne ekskurziju (šta bi bilo dobra, bolja destinacija), možemo imati različita, subjektivna mišljenja. Međutim, ako želimo na eskurziju zajedno onda je dobro da razgovaramo o razlikama koje imamo i pokušamo da nađemo prihvatljivo rešenje za sve ili makar za većinu, jer bi arbitrarna odluka bez pokušaja usaglašavanja kod dela našeg „društva“ bila doživljena kao nasilje.

Mi, u stvari, ne možemo da ne idemo na ovu „ekskurziju“. Iako je moguće napustiti društvo u kome se nalazimo, to je za najveći broj ljudi samo prelazak u novo društvo (novu „ekskurziju“). U svakom društvu, mi smo deo odlučivanja koje nije samo naše, već u njemu učestvuje širi krug ljudi. U principu se mogu razlikovati tri vrste pitanja koja se postavljaju u zajednici:

  • Neke destinacije (pravce kretanja društva) ne želimo uopšte, ne želimo da kao grupa idemo tuda, a ne želimo da bilo koji pojedinac ide tim putem. Ovi pravci su najčešće zabranjeni zakonom i predstavljaju odraz temeljnih moralnih pravila u društvu.
  • Neke pravce, u kojima ćemo se kretati zajedno, dopuštamo i uočavamo da oko njih postoje razlike. U nedostatku boljeg rešenja, najčešće odlučujemo da o ovim pitanjima odlučuje većina, posle rasprave i samo privremeno.
  • Neka pitanja su takva da različiti odgovori na njih ne stvaraju problem za funkcionisanje društva, pa su ti odgovori prepušteni svakom pojedincu. Tim pravcima se možemo kretati odvojeno.

 

Ove tri oblasti uslovno možemo nazvati moral, politika i privatni život. One nisu oštro odvojene. Osnovni moralni principi deo su ustava i zakona, pa sami tim i deo politike. Neki politički izbori (vrsta političkog uređenja, politički sistem), iako su u osnovi politički, deo su ustava (osnovnog dogovora, koji je po tome sličan moralu). Neke stvari mogu u jednom društvu da budu u privatnoj sferi, a u drugom u sferi zabrane (npr. takvo je danas pitanje abortusa). Iako ove sfere interferiraju, one ne bi trebalo da se stapaju. Obično se uzima da ne bi bilo dobro da u društvu ne postoji privatna sfera ili da ne postoji moralna sfera (sfera konsenzusa), već je sve dopušteno ad hok menjati u skladu sa trenutnom političkom voljom.

Dakle, dva subjekta, veća grupa subjekata ili čitavo društvo su upućeni da raspravljaju o onome što je dobro ili šta je bolje. Ono sa čime počinju ovu raspravu jeste ono što oni pojedinačno smatraju da je dobro. Ali, kako da napreduju u ovoj raspravi, u ovom dogovaranju? Nauka napreduje tako što bar neke stavove uzima kao činjenice (usaglašene „istine“) a onda razne hipoteze povezuje logički sa tim činjenicama i u skladu sa rezultatima poređenja određuje koja je hipoteza istinitija (bolja). Postoje li slične činjenice u sferi „dobra“?

Filozofima 20. veka je veliki problem napravila činjenica da nema čulnog kvaliteta dobra, odnosno, da se ne može utvrditi čulima da li nešto ima kvalitet da je dobro. Pošto je sada, u moderno vreme, iskustvo shvaćeno kao nezaobilazan izvor saznanja, činilo se da činjenica da nema čulnog kvaliteta dobra onemogućava da etika bude „nauka“ kao što su i druge nauke. Zbog toga mladi Vitgenštajn odlučno odbacuje mogućnost da je etika nauka. Stari filozofi nisu imali ovaj problem zbog toga što je kod njih um bio glavni izvor saznanja, a kvalitet Dobra nisu tražili u iskustvu nego u Ideji Dobra, koja je bila najviša ideja kod Platona. U moderno vreme, posle Hjuma, znamo da je izvor ideje o dobrom u subjektu, a ne u nekom objektu bio on vidljiv ili nevidljiv kao Platonova ideja. Kada kaže „ovo je dobro“ subjekt opisuje svoje osećanje ili rezultat primene na neki predmet njegovog subjektivnog (u subjektu nastalog) kriterijuma. „Olovka je dobra“ znači da osobine olovke zadovoljavaju kriterijume koje smo postavili.

To, međutim, ne znači da nisu moguće „činjenice“ u sferi „dobra“. Ako prihvatimo da u nauci činjenice nastaju tako što se više osoba (najmanje 2) slože oko nekog stava, onda bi na sličan način mogle nastajati i činjenice u sferi dobra – onda kada se 2 ili više osoba slože da je nešto dobro. Moguće neslaganje u ovoj sferi dobra ne pravi ništa više problema nego u sferi naučnih, iskustvenih činjenica. I u jednoj i u drugoj sferi moguće je da se neko ne složi, ali time ne nastaje nerešiv problem. Oni koji se slažu, mogu saslušati „disidenta“ prihvatiti njegove argumente, ako su razumni, ili nastaviti da „rade“ ne promenivši stav.

U sferi dobra, dakle, mogu da postoje činjenice. Najviše ljudi slaže se oko toga da je bol loša, daje nasilje loše, da je sloboda privatnih izbora dobra. Mogućnost da bol bude prihvatljiva (kao kod zubara) ili da nasilje bude opravdano (kao u samoodbrani) ovde ne menja ništa, jer nama kao „moralne činjenice“ nisu obavezno potrebni stavovi oblika „Svako X je loše/dobro“. Jednako dobro kao činjenice mogu poslužiti i stavovi koji su složeni i dozvoljavaju izuzetke i nijansiranja („bol je loša i treba je izbegavati, osim ako je cena za budući prestanak bola)“.

Ako se složimo da je bol loš (osim u izuzetnim slučajevima) odnosno, da je loše nekome nanositi bol bez razloga, recimo, kroz nasilje, diskriminaciju, uvredu itd. onda nam je potreban još jedan korak od ovih „činjenica“ do moralnih pravila. „Bol je loš“ još nije moralno pravilo, dok na primer „Ne čini drugome ono što ne želiš da drugi tebi čini (zlatno pravilo)“ jeste moralno pravilo. Moralna pravila su najpre eksplicitna pravila, a ne samo tvrdnje, a osim toga, ona su predmet dužnosti ili obaveze i po tome se razlikuju od saveta, kao što je još Kant utvrdio. Jedno je reći: „ne ponižavaj drugoga, jer je on jednako važan kao i ti“ (dužnost), a drugo „jedi što više voća i povrća – zato jer je to zdravo“ (savet). Nepoštovanje prvog povlači osudu ili kaznu, dok je drugo ostavljeno svakom da odluči da li će ga poštovati.

Postoji li pandan za ove dve vrste „dobra oko koga smo se složili“ u nauci?

Postoji: moralnim činjenicama odgovaraju naučne činjenice oko kojih se naučnici slažu, a moralnim pravilima i savetima odgovaraju metodološka pravila koja definišu nauku, savetima, pak, odgovaraju manje stroga i manje opšta pravila koje bi neko od  naučnika mogao smatrati vrednim da budu prihvaćena bar od nekih kolega.

Kako razmišljamo u sferi vrednosti? Kada se pitamo „Da li je nešto dobro“, zapravo se pitamo da li nešto odgovara skupu kriterijuma koje smo utvrdili i koje nešto mora zadovoljiti da bi bilo dobro. Jednom kada je kriterijum izabran „Ako stvar X ima osobine A, B, C itd. ona je dobra“, onda pitanje da li je X dobro, postaje činjeničko pitanje o kome se može raspravljati na potpuno naučan način (kao da za tu raspravu važi pravilo 1.) Međutim, šta da radimo ako postoji spor oko izbora kriterijuma? Da li je taj izbor potpuno subjektivan, pa rasprava mora da prestane?

Već smo rekli da u društvu postoji stalna potreba za usaglašavanjem. Ona se ne proteže na sve stvari. Mnoge stvari mogu ostati u privatnoj sferi i pod vlašću pravila 2. Neke stvari se moraju usaglasiti, a nepovratna subjektivnost kriterijuma bi to onemogućila. Ipak, postoji način da se i kriterijumi procenjuju. Kada jedan čovek kaže jedan kriterijum a drugi čovek drugi, uvek možemo da se pitamo za koje dalje (više) dobro bi dobro koje je opisano u kriterijumu moglo da bude sredstvo. Onda se, ponovo, pitanje o valjanosti kriterujuma, ukoliko se složimo oko višeg dobra, pretvara u klasično saznajno pitanje da li neko X vodi ka nekom Y. Ovo više dobro može biti mir, blagostanje, sloga (harmonija) ili bilo šta šta oko čega se zajednica dogovori.

Negde oko Kantovog vremena, u čemu je i sam Kant imao odlučujuću ulogu, uočeno je da bi se ova viša merila mogla razdvojiti na dve vrste. U pogledu krajnjeg cilja u odnosu na koji se procenjuju sredstva, ljudi se mogu razlikovati, Možda bi trebalo ove razlike dozvoliti, a uvesti poseban kriterijum samo za one ciljeve koji nisu dopušteni. Merilo krajnjeg cilja, dopunjeno je merilom zajedničkog cilja čije kršenje nije dozvoljeno. Tako je nastao Kantov pojam morala. Sada moralan nije čovek koji se saobražava idealnom poretku prirode, nego onaj koji poštuje „opšti zakon“, na primer, upotrebljava svoju slobodu samo do granice slobode drugog. Na neki način, ovo zajedničko dobro sad nije krajnji cilj svih, već relativno neutralan start u početnom skupu dobara koji je jedanko dostupan svima.

Dakle kada razmišljamo o nekom dobru, najpre utvrđujemo da li je ono protiv nekog bazičnog, zajedničkog dobra (univerzalno ili moralno dobro)., a onda se pitamo da li to legitimno, dopušteno dobro dobro za neku osobu X (singularno dobro) ili, možda, dobro za proizvoljnu ili izabranu grupu Y (partikularno dobro). Proces razmišljanja može teći i u obrnutom smeru da jedno dobro koje najpre tražimo za sebe, bude prepoznato kao univerzalno dobro, koje bi odgovaralo i drugima i koje je toliko važno da treba da bude predmet obaveze.

Sva ova dobra nisu fiksirana dobra, nego se uvek iznova traže i ustanovljavaju. Jedna grupa Y može najpre misliti da je za njih dobro neko A, a onda neko B. Neka zajednica može najpre misliti da je nedopustivo kržiti pravilo Z, a onda da je to dopušteno i da je takva opbaveza prevaziđena. Zajednica može i da ne prepoznaje potrebu za usaglašavanjem modernog zajedničkog dobra, nego da i dalje smatra da se zajedničko dobro može ustanoviti preko zajedničkog ideala krajnjeg dobra i da kažnjava odstupanje od toga ideala (predmoderna zajednica).

Vratimo se sada nauci i njenom pravilu 1.

Ako je stav P1 istinit, onda je stav P2 istinit ako i samo ako je P1 = P2. (pravilo1).

Ovo pravilo, sa Aristotelom i svakom drugom logikom, kaže da dva protivrečna stava ne mogu biti podjednako istinita, dakle, da je stvar suprotna nego što su  tvrdili antički sofisti.

Međutim, i ovo je sada odlučujući korak, ovo pravilo ne kaže da bilo koja osoba zna koji stav P1 je istinit. Takođe od modernog vremena – mada su i stari Grci, i to podjednako i relativisti i antiralitivisti mislili isto – smatra se da se u principu nijedan stav ne može znati kao konačna istina. Neke činjenične istine o singualrnim iskustvenim uvidima („sad ovo pišem na komjuteru….) verovatno neće biti osporavane pa je njihova ne-konačnost samo principijelna, ali su sve druge naučne istine u stvari otvorene istine, istine koje se mogu zameljivati boljim, korigovati, opovrgavati. U stvari, kriterijum nauke (na kome je posebno insistirao Karl Poper) je mogućnost opovrgavanja.

Dakle, korak koji kaže:

Svaka istina X nije konačna istina, več samo najbolja istina koju trenutno prihvata naučna zajednica (većinom ili praktično jednoglasno) (korak 1.)

je korak kojim se prelazi ključna stepenica u filozofiji.

To ne znači da je pravilo 1. suspendovano. Ono i dalje važi, jer svi prihvataju da postoji samo jedna istina. Ali pošto tu istinu niko ne zna, onda se uvodi blaži pojam koji nešto opisuje kao trenutnu „istinu“, kao najbolju naučnu hipotezu, predlog koji prihvata dovoljan broj ljudi.  Ako ovaj pojam nazovemo „istinolikost“, onda možemo zaključiti da u nauci, na neki način, mogu da važe oba pravila sa početka teksta: pravilo 1. za istinu i pravilo 2. za istinolikost. Drugim rečima, moguće je da verujemo u jednu istinu, ali da mislimo da svi konkretni prelozi, kandidati za tu istinu, nisu konačne istine nego samo manje ili više dobri predlozi. Moguće je imati dva legitimna – različita – kandidata za istinu.

Posledice ovog koraka ka filozofiji su ogromne. U ovoj šemi može da postoji demokratija, slobodno izražavanje političkih stavova i konkurencija različitih – legitimnih – predloga o tome kako da se uredi zajednica. Sve što je u okvirima ustava i praćeno zajedničkim moralnim pravilima je legitimno. Nauka je zajednica slobodnih i jednakih naučnika. Filozofska zajednica postoji jer filozofija, kao rasprava o šemama kojima se društvo rukovodi, takođe postoji.

Jedna važna posledica je da se razlika o kojoj smo govorili na početku gubi. Sada sfera svih istina nije podeljena na konačne istine nauke i subjektivne istine filozofije, etike, politike i estetike, nego se sve odigrava praktično u okvirima iste šeme – rasprave o tome koji predlog (istine u nauci) ili dobra (u ostalim oblastima) je bolji.

U nauci u okviru metodoloških normi raspravljamo šta je istina o jednom delu stvarnosti, dopuštajući različite legitimne predloge.

 U etici u širem smislu, u okviru etičkih normi u užem smislu, raspravljamo šta je dobro za jednog čoveka ili grupu ljudi, dopuštajući različite legitimne predloge dobra.

 U politici,  u okviru ustava i zajedničkih moralnih pravila, raspravljamo koji su zakoni i prakse dobri, dopuštajući različite legitimne predloge.

 U filozofji, u okciru slobodne rasprave, raspravljamo koje su metodološke, etičke, bazične političke norme potrebne društvu. dopuštajući različite legitimne predloge.

Umesto da kao u šemi 1. nikada nismo slobodni (u nauci nismo slobodni da dovodimo u pitanje konačne istine, a u ostalim oblastima jesmo slobodni, ali ta sloboda nema težinu jer je sve do čega se dođe putem nje samo subjektivno) mi smo uvek slobodni bilo kojom oblasti da se bavimo, a vezani smo samo slobodno prihvaćenim zajedničkim pravilima.

Ova dva sveta razlikuju se kao Platonova pećina i izlazak iz nje.

Ako se sada vratimo još jednom na našu početnu šemu – ako ona ne prikazuje oblast saznanja onako kakva ona zaista jeste, ako ne postoje konačne istine sa jedne strane i subjektivni stavovi sa druge, zbog čega je onda tako opšteprihvaćen?

Verovatno još kao deca povežemo nekoliko pojednostavljenih osobina stavova. Samtramo da će se, ako je nešto činjenica, svi oko toga složiti i to shavtamo kao nauku. Čak mislimo i obrnuto da ako se oko nečega svi slažu, to je onda činjenica. Uspostavi se ekvivalencija između objektivnosti, slaganja svih i nauke. Ono oko čega se bar neko ne slaže, shvatamo kao nešto što onad mora biti subjektivno i oko čega istina ne postoji. Tu izjednačavamo postojanje neslaganja, odsustvo objektivnosti, sferu vrednosti i subjektivnost kao proizvoljnost.

A sve ove ekvivalencije su pogrešne. Moguće je da se ne slažemo oko objektinvih stvari (korak 1.), moguće je da raspravljamo o vrednostima na način sličan naučnom, moguće je da subjektivnost doprinosi pronalaženju istiine itd. Još veći problem nastaje kada važenje konačnih istina protežemo onoliko koliko sežu naše želje, potrebe i interesi pa konačno istinito postane sve što nam odgovara, a neslaganje bude protumačeno kao namerna opstrukcija, laž, disidentstvo, pokvarenost. Istorija je puna Istina koje su proglašene za konačne onda kada je to nekome odgovoralo. Činjenica da prihvatamo pravilo 1. i ponašamo se kao da postoji jedna istina, ne treba da povlači da ta istina ima da bude utvrđena konačno, a stavovi podeljeni crno-belo – na konačno istinite i proizvoljne.

Ako ova šema u kojoj postoji crno-bela slika nije odraz dobre analize saznanja, ona je posledica nečeg drugog, a činjenica da se u njoj insistira da ne postoji sloboda, verovatno je odraz neslobode. Kada stvaove delimo na one koji su „zatvoreni“, konačno istiniti i na one o kojima ipak možemo da damo svoje mišljenje (jer ionako istina ne postoji), kao da ponavljamo šemu u kojoj se nalaze deca koja znaju da su u principu sve stvari izvan njihovog domašaja i prava (o svemu odlučuju odrasli) ali se plačom i prostestom ipak izbore eventualno za postere na zidu svoje sobe. Ona znaju da bi posteri mogli da budu skinuti, ali se ipak nadaju da će neko prihvatiti da su neke stvari, bar neke stvari, ostavljene subjektu da o njima odluči.

„Konačne istine“ su zapravo uvek izraz autoritarnosti.

To je praktično naša „filozofija“ i zato oko nas ima toliko malo filozofije.

 

 

SHARES
Share on FacebookShareTweet on TwitterTweet

Comments are closed.

© 2017 Kratka istorija filozofije. Powered by WordPress.

Daily Edition Theme by WooThemes - Premium WordPress Themes

%d bloggers like this: