F. discipline - hrestomatija

Metodološke teorije – citati

Comments Off on Metodološke teorije – citati 30 June 2013

Metoda pokušaja i pogreški

popper

Karl Poper

Pretpostavite da smo namerno postavili cilj da živimo u ovom našem nepoznatom svetu; da mu se prilagodimo što bolje možemo; da iskoristimo prednosti koje u njemu možemo naći; da ga objasnimo, ako je to moguće (ne moramo da pretpostavimo da jeste), i u onoj meri koliko je to moguće pomoću zakona i objašnjavalačkih teorija. Ako smo to postavili za cilj, onda ne postoji racionalnija procedura od metoda pokušaja i pogreški – od metoda pretpostavki i pobijanja: predlaganja smelih teorija; činjenja najboljih pokušaja s ciljem da se pokaže da su one pogrešne; njihovog privremenog prihvatanja, ako su naši kritički napori bili nauspešni.

S ovde razvijenog stanovišta, svi zakoni, sve teorije ostaju suštinski nešto provizorno, što je zasnovano na pretpostavkama, nešto hipotetičko, čak i onda kada smatramo da nismo više u stanju da u njih sumnjamo. Mi ne možemo znati na koji način neka teorija može biti modifikovana, pre nego što pokušamo da je pobijemo. – Karl Poper, Pretpostavke i pobijanja, str. 101.

 

Ono što je značajno jeste da shvatimo da u nauci uvek imamo posla sa objašnjenjima, predviđanjima i proverama i da je metod provere hipoteza uvek isti. Iz hipoteze koju treba proveriti, na primer nekog univerzalnog zakona, zajedno sa nekim iskazima, za koje se u ovom slučaju, ne može reći da su problematični – na primer nekim početnim uslovima – dedukujemo određene prognoze. Zatim dobijenu prognozu, kad god je moguće, sučelimo sa rezultatima eksperimentalnih ili nekih drugih posmatranja. Njeno slaganje sa tim rezultatima shvatamo kao potkrepljenost, mada ne i kao konačan dokaz hipoteze, dok nedvosmisleno neslaganje shvatamo kao njeno obaranje ili opovrgavanje. …

Pod rezulatom provera podrazumevamo selekciju hipoteza koje su izdržale provere, ili eliminaciju hipoteza koje nisu izdržale proveru i koje su prema tome pobijene. … Upravo zato što nam je cilj da naše teorije utvrdimo što bolje možemo, moramo da ih podvrgnemo što oštrijim proverama; drugim rečima, moramo pokušati da otkrijemo u čemu su pogrešne, moramo pokušati da ih opovrgnemo. …

Ovo je u najopštijim crtama, metod svih nauka koje se oslanjaju na iskustvo. Ali šta je sa metodom pomoću kojeg dolazimo do naših teorija ili hipoteza? Šta je sa induktivnim uopštavanjima i načinom na koji sa posmatranja prelazimo na teoriju? Na ovo pitanje daću dva odgovora. a) Ne verujem da do induktivnih uopštavanja uopšte dolazimo na taj način što polazimo od posmatranja i iz njih pokušavamo da izvedemo naše teorije. Verujem da predrasuda o takvom postupku predstavlja neku vrstu optičke varke i da ni na jednom stupnju naučnog razvoja ne počinjemo bez nečeg što je u prirodi naučnih teorija, na primer hipoteza, predubeđenja ili problema koji, na neki način, vode naša posmatranja i pomažu nam da ih izdvojimo iz onog velikog broja predmeta naših posmatranja koji nas mogu zanimati. … b) sa nuačne tačke gledišta (je) beznačajno da li smo do naših teorija došli skokom prema nepotvrđenim zaključcima, ili samo spoticanjem o njih (tj. “intuicijom”), ili na drugi način, uz pomoć induktivnog postupka. Pitanje: “Kako ste, najpre, otkrili svoju teoriju?” odnosi se na sasvim privatnu stvar, za razliku od pitanja: “Kako ste proverili svoju teoriju?”, koje je od naučnog značaja. – Karl Poper, Beda istoricizma (u: Kritika kolektivizma str. 230-231.)

 

Kritika istoricizma

Istoricizam” shvatam kao takav pristup društvenim naukama koji razvija tvrđenje da je istorijsko predviđanje njihov osnovni cilj, i da se taj cilj može postići otkrivanjem “ritmova” ili “obrazaca”, “zakona” ili “pravaca” na kojima se zasniva istorijski razvoj. …

Pokušaću da ukratko iznesem u čemu se sastoji to pobijanje istoricizma. Dokaz bi mogao da se sažme u pet stavova, na sledeći način.

 

1. Istorijska kretanja su pod velikim uticajem rasta ljudskog znanja. …

 

2. Racionalnim ili naučnim metodama ne možemo predvideti budući rast našeg naučnog znanja. …

 

3. Prema tome ne možemo predvideti buduća istorijska kretanja.

 

4. To znači da moramo negirati mogućnost teorijske istorije; drugim rečima, mogućnost istorijske društvene nauke koja bi bila konstituisana po ugledu na teorijsku fiziku. Ne može da postoji nikakva teorija istorijskog razvoja koja bi služila kao osnova istorijskog predviđanja.

5. Prema tome, osnovni cilj istoricističkih metoda zasnovan je na pogrešnim pretpostavkama; dakle, istoricizam je neodrživ.

Karl Poper, Beda istoricizma (u: Kritika kolektivizma (zbornik) str. 149, 146)

 

Naučne revolucije

Nikola-Kopernik-235x300

Kopernik – začetnik jedne naučne revolucije

naučne revolucije (predstavljaju) pomeranje one pojmovne mreže kroz koju naučnici vide svet. …

Sukcesivne paradigme govore nam različite stvari o stanovništvu vasione i njegovom ponašanju. … One su izvor metoda, sfere problema i standarda rešenja koji se prihvataju od strane ma koje zrele naučne zajednice u bilo koje dato vreme. …

Njutn je pisao kako je Galilej otkrio da konstantna sila gravitacije prizvodi kretanje koje je proporcionalno kvadratu vremena. Ustvari, Galilejeva kinematička teorema uzima taj oblik onda kada se usadi u matricu Njutnovih sopstvenih dinamičkih pojmova. Ali, Galilej ništa slično nije rekao. Njegovo raspravljanje o telima koja padaju retko kad neposredno ukazuje na sile, a još manje na jednu uniformnu gravitacionu silu koja dovodi do toga da tela padaju. Time što je Galileju pripisao u zaslugu taj odgovor na jedno pitanje koje Galilejeve paradigme nisu dopuštale da bude postavljeno, Njutnov opis prikrio je efekat jedne male, ali revolucionarne preformacije u pitanjima koja su naučnici postavljali o kretanju, kao i u odgovorima za koje su osećali da mogu da ih prihvate. Međutim, baš ova vrsta promene u formulaciji pitanja i odgovora je ono što daleko više od empirijskih otkrića objašnjava prelazak sa aristotelovske na galilejevsku i sa galilejevske na njutnovsku dinamiku. Prikrivajući takve promene, tendencija udžbenika da razvoj nauke učini linearnim sakriva jedan proces koji leži u srcu najznačajnijih epizoda naučnog razvoja.

Tomas Kun, Struktura naučnih revolucija, str. 157,158 i 198.

 

Hermeneutika: kako tumačiti tekst?

Nije uopšte tačno da kad nekog slušamo ili nešto čitamo, moramo zaboraviti sva predmnjenja o sadržini i sva sopstvena mišljenja. Traži se jedino otvorenost za tuđe mišljenje ili mnjenje teksta. Međutim, takva otvorenost u sebe uvek uključuje da se drugo mišljenje stavlja u odnos prema celini sopstvenih mišljenja, ili sebe prema njima.

H. G. Gadamer, Istina i metoda ,str. 301.

 

Setimo se ovde hermeneutičkog pravila da se celina mora razumeti iz pojedinačnog, a pojedinačno iz celine. …Tako kretanje razumevanja stalno teče od celine ka delu i nazad ka celini. Zadatak se sastoji u tome da se u koncentričnim krugovima proširi jedinstvo razumljenog smisla.

str. 325.

 

Ne samo ponekad, uvek smisao nekog teksta premašuje svog autora. Stoga razumevanje nije samo reproduktivno, već uvek i produktivno ponašanje. … Dovoljno je reći da se drugačije razumeva, ako se uopšte razumeva .

Takav pojam razumevanja, istina, potpuno probija onaj krug koji je postavila romantičarska hermeneutika. Ukoliko se sada ne misli na individualitet i njegovo mnenje, već na stvarnu istinu, tekst se ne razumeva kao puki izraz života, već se ozbiljno uzima u njegovom zahtevu za istinom.

str. 330.

 

Metodologija je nastala kada su iz razmatranja pitanja vezanih za postupanje u nauci svesno isključeni neki raniji obziri. Na primer, Aristotel je branio metodu dedukcije, ne samo iz naučnih razloga, nego i zbog toga što je verovao da su prvi stavovi od kojih dedukcija počinje očigledne istine koje daju sigurnost saznanju, ali ne samo saznanju, već preko njega i moralu i religiji, a odatle i čitavom društvenom životu. Srednjovekovni filozofi nisu bili skloni metodi koja naglašava iskustvo, između ostalog i zbog toga što su prevashodno bili zainteresovani za saznanje Boga, koji se ne može saznati čulima. Oslobođenje od ovih obzira, najpre kroz modernu, a onda i kroz savremenu filozofiju, omogućilo je slobodnije i podrobnije istraživanje same nauke i njene istorije i plodan razvoj metodologije. Međutim, kako se metodologija razvijala postalo je jasno da novom modelu nauke odgovaraju novi društveni modeli. Tako npr. iz Poperove metodologije logično proizilaze njegovi politički pogledi, kao što pokazuje i činjenica da je napisao jednako puno metodoloških, kao i knjiga iz filozofije politike. To znači da se i pred novu metodologiju postavlja staro pitanje o odnosu metodologije, etike i politike. Taj odnos uvek treba da bude takav da etika zavisi od metodologije – jer je realnost nepristrasniji kriterijum od našeg osećanja za dobro, a politika od etike – jer konkurencija strana u društvu treba da bude ograničena pravilima oko kojih su svi složili da ih treba poštovati.
SHARES
Share on FacebookShareTweet on TwitterTweet

Comments are closed.

© 2017 Kratka istorija filozofije. Powered by WordPress.

Daily Edition Theme by WooThemes - Premium WordPress Themes

%d bloggers like this: