F. discipline - hrestomatija

Etičke teorije – citati

Comments Off on Etičke teorije – citati 29 June 2013

Utilitarizam – Princip najveće sreće

Po principu najveće sreće, kako je gore objašnjen, krajnji cilj u odnosu na koga i radi koga su sve druge stvari poželjne (bilo da imamo u vidu naše vlastito dobro ili dobro drugih ljudi), jeste jedan život što je moguće više slobodan od bola i što je moguće više bogat uživanjima (bol i uživanja uzeti s obzirom na kvantitet i kvalitet); pritom test kvaliteta i pravilo po kome se on meri nasuprot kvantitetu jeste prednost koju osećaju oni koji su u iskustvenim prilikama najbolje snabdeveni sredstvima za upoređivanje, čemu se moraju dodati njihove navike samosvesnosti i samoposmatranja. To je, budući po utilitarističkom shvatanju cilj ljudske radnje, nužno i merilo moralnosti; moralitet se prema tome može definisati ovako: pravila i propisi za ljudsko postupanje kojih se moramo pridržavati ako hoćemo da svim ljudima bude osiguran život kakav je gore opisan, i to u najvećoj mogućoj meri;
Džon Stjuart Mil, Utilitarizam, str. 14.

Utilitarizam i Kant

zirpolo2

Mikelandjelo – Delfijska proročica

Naturalistička greška

Ako sam upitan “Šta je dobro?”, moj odgovor je da je dobro dobro, i to je kraj te stvari. Ili ako sam upitan “Kako da se ‘dobro’ definiše?”, moj odgovor je da se ono ne može definisati, i to je sve šti imam da kažem o tome. Ali ma kako razočaravajući ovi odgovori mogu izgledati, oni su opd najveće važnosti. Čitaocima koji su upoznati sa filozofskom terminologijom mogu izraziti njihovu važnost izjavom da se oni svode na to da su svi stavovi o dobrom sintetični i nikad analitični; a to očito nije beznačajna stvar. Ista stvar se može izraziti popularnije tvrđenjem da nam niko, ako sam ja u pravu, ne može nametnuti takav aksiom kao onaj koji kaže “Zadovoljstvo je jedino dobro”, ili onaj “Dobro je ono što je poželjno”, pod izgovorom da je to “pravo značenje te reči”. …

Može biti istina da su sve stvari koje su dobre takođe i nešto drugo, baš kao što je istina da sve stvari koje su žute proizvode izvesnu vrstu treperenja u svetlosti. I činjenica je da etika cilja da otkrije šta su ona druga svojstva koja pripadaju svim stvarima koje su dobre. Ali suviše mnogo filozofa su mislili, kad imenuju ona druga svojstva, da oni stvarno definišu “dobro”; da ustvari ta svojstva nisu “drugo”, već da su apsolutno i potpuno isto što i dobrota. Predlažem da to gledište nazovemo “naturalističkom greškom” i sad ću se potruditi da je opovrgnem. …

Moje zamerke naturalizmu su, prvo, da on ne pruža nikakav razlog, a još manje ikakav valjan razlog, za ikakav etički princip; i zbog toga on ne uspeva da zadovolji zahteve etike kao nauke. I drugo, tvrdio sam, mada on ne daje ikakav razlog za ikakav etički princip, da je on uzrok prihvatanja pogrešnih etičkih principa – on navodi um na prihvatanje lažnih etičkih principa, i time je on suprotan svakom cilju etike. Vrlo je lako videti, ako počnemo sa definicijom ispravnog ponašanja kao ponašanja koje doprinosi opštoj sreći, i ako znamo da je ispravno ponašanje uopšte ono koje doprinosi dobru, da onda vrlo lako donesemo zaključak da je dobro opšta sreća. Ali, ako odmah jasno shvatimo da moramo početi svoju etiku bez definicije, bićemo mnogo više skloni da dobro razmislimo pre nego što usvojimo ma koji etički princip, a što više budemo razmišljali, manje je verovatno da ćemo usvojiti neki pogrešan princip. Na ovo će se možda odgovoriti: Da, ali mi ćemo isto tako dobro razmisliti pre nego što se odlučimo za svoju definiciju, pa je stoga isto toliko verovatno da ćemo biti u pravu. Ali ja ću pokušati da pokažem da to nije tako. Ako počnemo sa uverenjem da dobro ne može značiti ništa drugo sem neko svojstvo stvari, i onda će naš posao jedino biti da otkrijemo šta je to svojstvo. Ali, ako prihvatimo da, ukoliko se tiče značenja dobrog, dobro može biti ma šta, onda počinjemo bez ikakvih predubeđenja. Kad smatramo da već imamo definiciju, onda ne samo da ne možemo logično braniti svoje etičke principe ni na koji način, već ćemo biti manje skloni da ih branimo revnosno pa makar i nelogično. Jer ćemo početi sa uverenjem da dobro mora značiti to i to, pa ćemo stoga biti skloni ili da pogrešno shvatimo argumente svojih protivnika ili da ih odmah presečemo odgovorom: “Ovo nije otvoreno pitanje: i samo značenje reči odlučuje stvar; niko ne može misliti drugačije, sem ako nejasno misli.
Džordž Edvard Mur, Principi etike, str. 11, 14, 22.

Saveti razboritosti i zapovesti (zakoni) moralnosti

Immanuel_Kant_3

Imanuel Kant

Pošto svaki praktičan zakon predstavlja jednu moguću radnju kao dobru i zbog toga nužnu za jedan subjekat koji se praktički opredeljuje umom, to svi imperativi predstavljaju formule determiniranja radnje koja je nužna prema principu volje koja je ma u kojem pogledu dobra. Ako bi pak radnja bila dobra samo kao sredstvo radi nečega drugog, onda je imperativ hipotetičan; ako se radnja zamisli kao dobra po sebi, dakle kao nužna u volji koja je po sebi saglasna sa umom, kao principom te volje, onda je imperativ kategoričan. …

Pa ipak postoji jedna svrha koja se može pretpostaviti kao stvarna kod svih umnih bića (ukoliko su imperativi podesni za njih, naime kao zavisnih bića), dakle svrha koju ta umna bića ne samo da mogu imati već o kojoj se sa sigurnošću može pretpostaviti da ona, sva skupa, tu svrhu, shodno prirodnoj nužnosti, imaju, i ta svrha jeste sreća…. Moguće je, međutim, da se umešnost u odabiranju sredstava za postizanje svoga vlastitoga blagostanja nazove razboritošću u najužem smislu reči. Prema tome, imperativ koji se odnosi na izbiranje sredstava za postizanje svoje vlastite sreće, to jest propis razboritosti, jeste još uvek hipotetičan; radnja se ne nalaže apsolutno, već samo kao sredstvo za postizanje neke druge svrhe.

Najzad postoji imperativ koji, ne uzimajući kao uslov za osnovu neku drugu svrhu koja se može postići nekim izvesnim ponašanjem, nalaže to ponašanje neposredno. Taj imperativ jeste kategoričan. On se ne odnosi na materiju radnje i na ono što iz nje treba da proizađe, već na formu i onaj princip iz kojeg ona sam proizlazi, pa se njeno suštinski-dobro sastoji u nastrojenosti, njen pak učinak može biti koji  mu drago. Taj imperativ može se nazvati imperativ moralnosti. …

Principi jesu ili pravila veštine, ili saveti razboritosti, ili zapovesti (zakoni) moralnosti. Jer, samo zakon sa sobom nosi pojam bezuslovne nužnosti, i to objektivne i prema tome opšte važeće, a zapovesti su zakoni kojima se moramo pokoravati, to jest moramo ih se pridržavati čak i kada se naše sklonosti tome protive. Doduše, i savetovanje sadrži nužnost, ali ona može da važi samo pod subjektivnim, slučajnim uslovom, naime: da li ovaj ili onaj čovek ubraja ovo ili ono u svoju sreću; naprotiv kategorički imperativ nije ograničen nikakvim uslovom, pa apsolutno nužan, mada u praktičnom smislu, on može da znači zapovest u sasvim pravom značenju. Oni prvi imperativi mogli bi se zvati i tehnički imperativi (potrebni radi veštine), drugi bi se mogli zvati pragmatički imperativi (potrebni radi blagostanja), treća vrsta imperativa mogla bi se zvati moralni imperativi (potrebni radi slobodnog ponašanja, tj. radi morala).

Ukratko rečeno, čovek nije kadar da sa potpunom izvesnošću odredi na osnovu nekog principa šta će ga zaista učiniti srećnim, i to zbog toga što bi mu radi toga bilo potrebno sveznanje. Dakle, da bi bio srećan, čovek ne može da postupa prema određenim principima, već jedino prema empiričkim savetima, kao što su na primer: da treba da drži dijetu, da bude štedljiv, da bude učtiv, uzdržljiv, itd.; saveti, dakle, o kojima iskustvo uči da oni prosečno najbolje unapređuju dobro raspoloženje. Iz toga proizlazi da imperativi razboritosti, tačno govoreći, nikako ne mogu da zapovedaju, to jest ne mogu radnje da predstave objektivno kao praktički nužne, da se pre mogu smatrati za savete (consilia) nego za zapovesti (praecepta) uma, da je potpuno nerešljiv zadatak koji glasi: treba sigurno i na opšti način odrediti koja će radnja unaprediti sreću jednoga umnoga bića, dakle da u pogledu sreće nije moguć neki imperativ koji bi u strogom smislu zapovedao da treba činiti ono što čini srećnim, jer sreća ne predstavlja ideal uma već ideal uobrazilje koji počiva samo na empiričkim osnovama od kojih se uzaludno očekuje da bi oni mogli odrediti neku radnju kojom bi bio postignut totalitet jednog ustvari beskonačnog niza posledica.
Imanuel Kant, Zasnivanje metafizike morala, str. 52, 54, 55 i 58. (Kantovi kurzivi su pretvoreni u plava slova)

 

Rasprava u okviru etike između utilitarista i kantovaca još uvek traje. To ne treba da čudi jer su ljudi različiti i zbog toga dolaze do različitih moralnih načela. T akođe, ljudi se menjaju, pa se mogu i moraju menjati i stavovi koji bi bili najpogodnija osnova njihovog slaganja. Ipak, stabilna društva su to baš po tome što su osnovni moralni principi usaglašeni. Moral jednog društva je njegova osnova, i ono može biti stabilno samo ako se on previše ne menja i nije u sebi podeljen na različite morale. Mi možemo imati različita mišljenja o moralu, ali treba da imamo na umu da moralna pravila postižu svoju svrhu samo onda kada su usaglašena, tako da postojanje različitih morala predstavlja problem, za razliku od postojanja različitih preferencija. Ova usaglašenost najbolje se postiže ako se vodi stalna javna rasprava o moralnim principima. Na taj način se dugo neće održavati pogrešna mišljenja, a rešenja koja preostanu biće zasnovanija, tako da, ako se i promene, ta promena neće biti nagla i zbunjujuća. Stabilizovanju društva u ovom smislu treba težiti i zbog toga što se prestankom sukoba oko morala otvara prostor da se politika jednog društva bavi poboljšanjem života svih.

SHARES
Share on FacebookShareTweet on TwitterTweet

Comments are closed.

© 2017 Kratka istorija filozofije. Powered by WordPress.

Daily Edition Theme by WooThemes - Premium WordPress Themes

%d bloggers like this: