Moderna filozofija

Lajbnic Gotfrid Vilhelm

Comments Off on Lajbnic Gotfrid Vilhelm 23 May 2013

lajbnic

Lajbnic

Lajbnic (Nemačka, 1646-1716) je takođe filozof čije učenje spada u racionalizam. Osim filozofije bavio se i matematikom i diplomatijom. Lajbnic je jedan od tvoraca računa beskonačno malih brojeva (današnjih izvoda i integrala) koji je u isto vreme, nezavisno od njega, bio otkrio i Njutn. Matematika je bila ono što je Lajbnica vodilo ka racionalizmu (kao i ostale racionaliste), ali on usvaja i neke prigovore empirizma i stvara originalnu filozofiju. Njegove najpoznatije knjige su Monadologija, Teodiceja i Novi ogledi o ljudskom razumu, koje je Lajbnic napisao povodom Lokovog Ogleda o ljudskom razumu.

Lajbnic se ne slaže sa Spinozom da se svi zakoni prirode mogu racionalno izvesti iz prvobitne supstancije (Boga ili Prirode). On je mislio da zakoni logike, matematike i metafizike spadaju u istine uma koje su očigledne. Ali stavovi prirodnih nauka su činjeničke istine (kontingentne ili slučajne istine) koje se mogu saznati samo iskustvom. Bog, pri stvaranju sveta bira jedan mogući svet, dok je kod Spinoze vezan metafizičkim zakonima i ne može stvoriti drugačiji svet od postojećeg.

Zbog te pretpostavke da Bog bira jedan od mogućih svetova mi ne možemo znati samo pomoću logike koji je to svet. Po Lajbnicu, to možemo da saznamo samo iskustvom i sve istine o tom našem svetu ne proizilaze iz početnih očevidnih principa. Samim tim, naša znanja su samo hipoteze ili pretpostavke. Jednostavno, ne postoji nikakva garancija da možda ne grešimo u tim pretpostavkama. U ovoj podeli ogleda se uticaj empirizma na Lajbnica.

Ali Lajbnic ipak nije odustao od metafizike.

Po njemu, o osnovi stvarnosti – supstanciji, saznajemo na osnovu iskustva o nama samima, odnosno o vlastitoj svesti. Lajbnic se ovde, predstavljajući supstanciju kao živu silu, vraća Aristotelu, zato jer “dušu” uzima kao model za objašnjenje materijalnog sveta, a ne obrnuto.

Verovatno pod uticajem svojih otkrića u matematici, Lajbnic je smatrao da se svet sastoji od monada, aktivnih sila koje deluju u svakom (beskonačno malom) deliću prirode i preobražavaju ga u skladu sa svojom prirodom. One mogu da predstavljaju (opažaju) okolinu, svaka iz svog ugla, ali ne mogu da deluju jedna na drugu.

Najviša monada – Bog, je ona sila koja celu prirodu i sve monade u njoj ujedinjuje u svet, dajući mu najsavršeniju moguću formu. Bog je tako osnov prestabilirane (unapred određene) harmonije koja postoji između monada. Lajbnic je smatrao da je ovaj naš svet najbolji od svih mogućih svetova.

Ovaj princip o savršenosti sveta je od pomoći i u fizici. Na primer, iz njega je Lajbnic izvodio zakon kontinuiteta – zakon koji tvrdi da priroda ne čini skokove, odnosno, da se svaka promena zbiva postupno. U religiji, ova ideja služi da se Bog opravda zbog svih zala koje postoje na svetu – on, naprosto nije mogao da stvori bolji svet. Opravdanje Boga se naziva teodicija, kako se zvala i jedna od Lajbnicovih knjiga.

Volter je u delu “Kandid” ideju o “najboljem od svih mogućih svetova” izložio podsmehu zbog svih nevolja koje čoveka snalaze u toku života.

SHARES
Share on FacebookShareTweet on TwitterTweet

Comments are closed.

© 2017 Kratka istorija filozofije. Powered by WordPress.

Daily Edition Theme by WooThemes - Premium WordPress Themes

%d bloggers like this: