Moderna f. - hrestomatija

Lajbnic – citati

Comments Off on Lajbnic – citati 23 May 2013

Urođene ideje

lajbnic

Gotfrid Villhelm Lajbnic

Radi se o tome da se utvrdi da li je duša sama po sebi poput table, na kojoj još ništa nije ispisano (tabula rasa), što smatra Aristotel i pisac Ogleda [Džon Lok, Ogled o ljudskom razumu] i da li ono što bi na njoj bilo napisano potiče jedinstveno od čula i iz iskustva, ili, pak, duša izvorno sadrži načela mnogobrojnih pojmova i učenja, koje bi spoljašnji predmeti u pojedinim prilikama pobudili, kao što verujem ja zajedno s Platonom, …

Odatle, pak, sledi jedno drugo pitanje, naime, da li sve istine zavise od iskustva, tj. od indukcije i provera na primerima, ili ima i takvih koje počivaju na nečem drugom. Jer, ako je moguće neke događaje predvideti pre svakog iskustva, jasno je da tome doprinosimo sami, nečim iz sebe. Ma kako da su čula neophodna kod svih naših stvarnih saznanja, ona nikako nisu dovoljna da bi nam ih sva omogućila, jer čula uvek pružaju samo primere, tj. posebne i individualne istine. Međutim, ma koliko brojni bili primeri koji potvrđuju neku opštu istinu, oni nisu dovoljni da ustanove i univerzalnu važnost te istine, jer iz toga što se nešto dogodilo, ne sledi nikako da će se ponoviti na isti način. …

A otuda sledi da nužne istine, one koje srećemo u čistoj matematici, a naročito u aritmetici i geometriji, mora da počivaju na načelima, čiji dokaz uopšte ne zavisi od primera, pa sledstveno tome ni od čulnih podataka, iako bez čula mi nikada ne bismo pomislili na njih. Valja to dobro razlikovati, a tako je postupio i Euklid, dokazujući često putem uma ono što je dovoljno jasno na osnovu iskustva i čulnih slika. Potom, logika uz metafiziku i nauka o moralu, koje čine osnovu prirodne teologije, odnosno prirodnog prava, obiluju takvim istinama, pa svoju pouzdanost mogu da jedino da duguju unutrašnjim načelima, koje ljudi zovu urođenim.
G.V. Lajbnic, Novi ogledi o ljudskom razumu, str. 6-7.

Nema ničega u umu, a da prethodno nije bilo u čulima, izuzev – uma samog.

str. 72.

Dve vrste istina

 29. Ali saznanje nužnih i večnih istina jeste ono što nas od prostih životinja razlikuje i što čini da imamo Um i nauke, uzdižući nas do saznanja nas samih i Boga, i to je ono što se zove u nama razumna duša ili Duh. …

33. Ima dve vrste istina, istine Umovanja (verites de Raisonnement) i istine Činjenice (verites de Fait). Istine umovanja nužne su i protivstav im je nemoguć, a istine činjenice su kontingentne (contingentes) i protivstav im je moguć. Kad je neka istina nužna razlog joj se može analizom naći, njenim razlučivanjem na prostije ideje i istine, sve dok se ne dođe do prvobitnih. …

46. Međutim, ne treba sa nekima zamišljati da večite istine, budući od Boga zavisne, proizvoljne su i zavise od volje njegove, kao što izgleda da je Dekart to uzeo, a zatidologija, str. 53-55.

 Monade

1. Monada, o kojoj ćemo ovde govoriti, nije ništa drugo do prosta supstancija, koja ulazi u sastave (les composes), prosta, što će reći, bez delova.

2. A treba da ima tu prostih supstancija, pošto ima sastava; jer sastav nije ništa drugo do skup ili aggregatum prostih.

3. A onde gde nema delova, nema ni protege, ni lika, ni deljivosti moguće. I ove Monade su istinski Atomi prirode i, jednom reči, Elementi stvari. …

7. … Monade nemaju prozora, kroz koje bi nešto u njih moglo ući ili iz njih izići. …

10. Uzimam da je izvesno da je svako stvoreno biće podložno promeni, i, dosledno tome, tako isto i stvorena monada, i čak da je ta mena (changement) u svakoj neprekidna (continuel).

11. Iz ovoga što smo dosad rekli sledi da prirodne promene Monada dolaze iz izvesnog unutrašnjeg principa, pošto neki spoljašnji uzrok ne bi mogao uticati u njenoj unutrašnjosti.

14. Prolazno stanje, koje obuhvata i pretpostavlja mnoštvo u jedinstvu i u prostoj supstanciji, nije ništa drugo do ono što se zove percepcijom, koju treba razlikovati od apercepcije ili svesti, kao što će kasnije biti pokazano. …

16. Sami mi stičemo neposredno iskustvo o mnoštvu u prostoj supstanciji, kada nalazimo da i najmanja misao koju zapažamo, obuhvata raznolikost u predmetu. Tako svi oni koji priznaju da je duša prosta supstancija, moraju priznati to mnoštvo u monadi

19. Ako hoćemo da dušom zovemo sve što ima percepcije i apetite u onom opštem smislu što sam ga ovde naznačio, sve proste supstancije ili stvorene monade bi se mogle zvati dušama; ali pošto je osećanje nešto više nego prosta percepcija, pristajem da je opšti naziv monada i entelehija dovoljan prostim supstancijama, koje bi samo to imale, i da se dušama zovu samo one čija je percepcija razgovetna i praćena pamćenjem. …

65. I tvorac prirode je mogao praktikovati tu božansku i beskrajno čudesnu veštinu, jer svaki deo materije nije samo deljiv u beskonačnost, kao što su antički mislioci znali, već je svaki dalje aktuelno podeljen do kraja, svaki deo u delove, od koji svaki ima sopstveno kretanje; inače bi bilo nemoguće da svaki deo materije uzmogne izraziti čitavu vasionu.
G. W. Lajbnic, Monadologija, str. 49-52 i 59.

Najbolji od svih mogućih svetova

53. A kako je beskraj mogućih svetova u idejama Božijim i kako samo jedan može postojati, treba da pri božijem izboru postoji dovoljan razlog, koji ga određuje za jedan pre nego za koji drugi.

54. I taj razlog može se naći samo u saglasnosti ili u stupnjevima savršenstva koje ovi svetovi nose u sebi: svaka mogućnost imajući pravo da pretenduje na postojanje u onoj meri u kojoj savršenstva nosi u sebi.

55. I to je ono što je uzrok postojanja najboljeg (sveta – prim. V.M.), sa kojim mudrost upoznaje Boga, koje on po svojoj dobroti odabira i koje mu moć njegova čini da prizvede.

56. A ta veza i ta prilagođenost svih stvorenih stvari svakoj i svake svim drugim, čini da svaka supstancija ima veze koje izražavaju sve druge i da je prema tome večito živo ogledalo vasione. G. W. Lajbnic, Monadologija, str. 56.

Prestabilirana harmonija

78. Ovi principi su mi pružili sredstvo prirodnog objašnjenja jedinstva ili saobraznosti duše i organskog tela. Duša se ponaša po svojim sopstvenim zakonima i telo takođe po svojim; i susreću se silom harmonije preduređene među svim supstancijama, pošto su sve one predstave jedne i iste vasione.
G. W. Lajbnic, Monadologija, str. 60.

Komentar:
Lajbnic je primer razložnog i umerenog filozofa čije učenje nastoji da pomiri suprostavljena stanovišta. Ipak je baš njegova ideja o najboljem od svih svetova doživela oštru kritiku u Volterovom delu Kandid. Volter nije želeo da se ta ideja shvati kao odvraćanje pogleda od nesavršenstva sveta. Evo jednog citata koji to pokazuje: “Kandid, užasnut, zapanjen, izgubljen, sav krvav, dršćući celim telom, mislio je u sebi: ‘Ako je ovo najbolji svet kakvi li su tek oni drugi? Još se može podneti što su me šibali: to su mi priredili i Bugari. Ali, o dragi Panglose, najveći među filozofima, zašto sam morao da gledam kako vas vešaju, a da ne znam zašto? O dragi anabaptiste, najbolji ljudski stvore, zašto ste se udavili u pristaništu? O gospođice Kunigundo, biseru među devojkama, zašto su vam rasporili trbuh!'” ( Volter, Kandid ili optimizam, str. 20.) Kao što smo rekli u lekciji, Lajbnicova filozofija se ne može objasniti bez pozivanja na drugi pravac u modernoj filozofiji – empirizam, koji se razvijao paralelno sa racionalizmom. Iako ćemo lako uočiti njihove razlike – recimo, racionalizam veruje da postoje urođene ideje, empirizam ne – ovi pravci dele isti duh vremena i iste osnovne principe. I racionalisti i empiristi pokušavaju da opišu čoveka, smeste ga u prirodni svet, i reše stare probleme na, da tako kažemo, demokratskiji način. Sada kriterijumi istine moraju biti takvi da su u principu dostupni svima.
SHARES
Share on FacebookShareTweet on TwitterTweet

Comments are closed.

© 2017 Kratka istorija filozofije. Powered by WordPress.

Daily Edition Theme by WooThemes - Premium WordPress Themes

%d bloggers like this: