Kao i Pitagora, Ksenofan je rođen u Joniji (polis Kolofon, oko 570-475 g.p.n.e), ali je život proveo lutajući kao rapsod (pevač prigodnih himni) Južnom Italijom. Proslavio se prvom potpunijom filozofskom teorijom o tome kakav bi Bog morao biti. Ksenofan je primetio da ljudi, kada zamišljaju bogove, stvaraju slike koje po pravilu liče na njih same. Tako Etiopljani zamišljaju bogove crne i sa pljosnatim nosem, dok ih npr. Tračani zamišljaju plavih očiju i crvene kose, kakvi su oni sami tada bili. Vidljivo je da ljudi pretpostavljaju da je Bog sličan njima, što ih vodi ka tome da svi imaju različite bogove, koji svi ne mogu biti pravi.

Ksenofan je smatrao da treba napustiti taj princip zamišljanja bogova prema svojoj slici, i da treba poći od pitanja kakav bi Bog, kao najmoćnije biće, morao biti. Iz te pretpostavke sledi da bi Bog morao biti samo jedan, svemoćan i prisutan u svemu (panteizam). Kao takav on uopšte ne liči na čoveka, nego predstavlja nestvorenu, večno nepromenljivu suštinu svega. Pre bi ga trebalo zamisliti u obliku idealnog geometrijskog tela kakva je kugla, koja bi morala da obuhvata i prožima čitav kosmos.

Elejska škola (Parmenid, oko 540-480 g. p.n.e. i Zenon, oko 490-430 g.p.n.e.)

Parmenid

Filozofi Elejske škole, koju je osnovao Parmenid, pretvorili su ovu sklonost u precizan filozofski program. Parmenid kaže da postoje dva puta (ili dve metode, od grčke reči methodos – put, putokaz ) saznanja: put uma i put čulnog iskustva. Put čula kazuje nam o svetu u kome ima puno različitih stvari, koje se stalno menjaju i kreću, ali je sve ono što možemo da vidimo po Parmenidu lažno, prividno i ne govori nam ništa o onome što stvarno i bitno postoji.

Za Parmenida istinska stvarnost je potpuno suprotna: sačinjava je jedno, homogeno i nedeljivo Biće, u kome ne postoje nikakve razlike, koje se ne kreće i ne menja, i, kao Ksenofanovog Boga, najpre ga možemo zamisliti kao kuglu koja ispunjava i obuhvata sve. “Biće jeste, a ne-biće nije“, kaže Parmenid, što znači da u Biću ne postoje nikakve praznine, a još i to da su mnoštvo, kretanje i promene – privid i da ne predstavljaju odlike pravog Bića.

Jedan njegov učenik poduhvatio se zadatka da argumentima potkrepi ove Parmenidove tvrdnje o prividnosti promena, kretanja i mnoštva.

Taj učenik se zvao Zenon. Poznat je kao osnivač dijalektike, umeća dokazivanja i osporavanja stavova u nekoj raspravi. Zenon je smišljao paradokse koji su govorili da su pojmovi koje smo formirali opisujući čulni svet u sebi protivrečni i relativni.

Najpoznatiji paradoks nosi naziv “Ahil i kornjača“. U njemu se dokazuje da brzonogi Ahil ne može da stigne kornjaču koja kreće sa mesta nešto ispred njega, zato što za vreme dok on stigne na mesto sa koga je ona krenula, ona mora malo odmaći, i ponovo, dok on stigne na mesto gde je ona odmakla, ona mora još malo odmaći. Drugi paradoks -“Stadion” – ukazivao je na relativnost kretanja koja je i danas činjenica nauke. U njemu čoveku koji je na kočiji koja se mimoilazi sa drugom kočijom njeno kretanje izgleda brže nego što izgleda gledaocu sa tribina.

Čulima se tako jedno kretanje prikazuje na dva različita načina. Osim toga, Elejci su sigurno znali da kretanje ne možemo opaziti čulima ukoliko ne postoji neki reper u odnosu na koga možemo da primetimo to kretanje (jednostavan primer za to je naše okretanje zajedno sa zemljom koje ne primećujemo)

Ahil i kornjača

Ova relativnost – činjenica da naša čula sugerišu zaključke suprotne logici (paradoks Ahil) ili različite zaključke zavisno od našeg kretanja (paradoks stadion) ili zaključak suprotan onome što znamo na drugi način – bila je za Elejce nešto nespojivo sa pravim saznanjem, koje je trebalo da zadovoljava ideal stalne i apsolutne (nepromenljive i ne-relativne) istinitosti. S druge strane, pravo Biće se ne kreće (poput brojeva ili pojmova) i zbog toga je njegovo saznanje moguće.

Zenon je sigurno znao da Ahil – po onome što vidimo – prestiže kornjaču, pa su njegovi argumenti usmereni na to da je ne sustiže po nekoj njemu rivalskoj teoriji, pitagorejskoj po svoj prilici. Pitagorejci su tvrdili da se svaka realna veličina može beskonačno deliti, a da se ne dođe do nule. Isto je kasnije tvrdio Anaksagora. Ahil ne prestiže kornjaču zbog toga. Po Zenonu se deljenje završava kada dođe do nule i to je trenutak prestizanja. Možda je za Zenona ovo nužno završavanje sa nulom koja je negacija veličine, znak da su veličine u celini prividne ili manje realne od jednog, homogenog Bića.

U svakom slučaju, ostaje pitanje koja je kompletna lista razloga koje su Elejci koristili da bi opravdali svoje učenje. U kasnijem razvoju filozofije, Aristotel je cenio logičku stranu Parmenidovog učenja, ali ne i teoriju o nestvarnosti kretanja, ali se zato Platon divio njegovom putu uma, i nije krio da je u njemu našao inspiraciju za svoju filozofiju.