Srednjovekovna f. - hrestomatija

Izvori srednjovekovne filozofije – citati

Comments Off on Izvori srednjovekovne filozofije – citati 26 May 2013

Plotin: Jedno i način njegovog saznanja putem ekstaze

Plotin

Plotin

Kako je, naime, priroda Jednoga tvorac svih stvari, ona nije nijedna od njih. Nije dakle ni nešto, ni kvalitet, ni kvantitet, ni um, ni duša. … Ko tačno govori, ne sme ga nazivati ni ovo ni ono, nego time mi, koji izvana obilazimo oko Jednoga, želimo izjaviti šta doživljavamo, sad mu se približavajući, sad se od njega udaljujući zbog poteškoća, koje se javljaju u vezi sa njime.

Poteškoće se javljaju najviše zato, što se Jedno ne može dokučiti ni znanjem ni mišljenjem kao ostali predmeti mišljenja, nego pomoću prisutnosti, koja je vrednija od znanja. Duša doživljuje otpadanje od stanja jedinstva i nije potpuno jedno, kad prima spoznaju nečega. Jer spoznaja je pojam, a pojam je mnoštvo. Ona mora dakle projuriti preko znanja i nikako ne sme napuštati stanje jedinstva, nego mora ostaviti i znanje i ono što se može znati i sve što tome pripada i dolazi uz to kao čitavo dnevno svetlo do Sunca. … Jer Ono (Jedno) zaista nije daleko ni od koga, a opet je daleko od sviju, tako da je doduše prisutno, ali prisutno samo za one, koji ga mogu primiti i koji su se pripremili, da mu se priljube, da ga prihvate i dodirnu pomoću sličnosti i svoje unutrašnje sile, koja je srodna njegovoj…
Plotin, Eneade, (navedeno prema: B. Bošnjak, Filozofija od Aristotela do renesanse i odabrani tekstovi filozofa, str. 182-183.)

Avgustin odgovara na prigovore vezane za hrišćansku ideju o Bogu kao stvaraocu sveta

Avgustin

Avgustin

Ja govorim da si ti, Gospode, tvorac svake stvari i bića, pa ako se pod “nebom” i “zemljom” podrazumeva ono poslednje, bez oklevanja kažem; “Pre nego je sazdao nebo i zemlju, Bog nije radio ništa. Jer da je stvorio ma šta, bilo bi to nešto drugo, a ne stvari i bića. …

Ako bi se neki površan duh, lutajući kroz slike o proteklim vremenima, začudio nad tim da si se ti, svemogući Bog, koji je sazdao i obuhvata svemir, tvorac neba i zemlje, uzdržao od rada za bezbroj vekova, pre nego što si se latio ogromnog posla, neka se trgne taj duh iz svog sna i shvati već da je njegovo ćutanje lažno.

Jer kako je moglo da protekne toliko vekova, kad ih ti, tvorac njihov nisi bio sazdao još? Kako bi vreme moglo imati mesta ako ga nisi ustanovio ti ili, kako bi ono isteklo ako nije postojalo dotle? …

Ne, ti nisi u vremenu prethodio vremenu jer inače ne bi dolazio pre svih vremena. Prethodiš ti prošlim vremenima, svom onom visinom večnosti tvoje, uvek prisutne, kao što vladaš, jednako, vremenima koja će doći. …

[zagonetka vremena]

Šta je dakle vreme? Dok me niko ne pita, ja znam; kad bi, pak, valjalo da to objasnim – ja ne znam.
Avgustin, Ispovesti, str. 12-13.

Akvinski: Istina stvari se sastoji u njihovom upoređivanju sa božijim umom

 Stoga se svaka pojedina stvar apsolutno naziva istinitom po njenom odnosu prema umu od koga zavisi. Zato se veštački stvorene stvari nazivaju istinitim po svom odnosu prema našem umu. Ona se naime kuća naziva istinitom koja postizava sličnost sa oblikom koji je u graditeljevoj zamisli, a govor se naziva istinitim, ukoliko je izraz istinitog saznanja. Na sličan se način istinitima nazivaju prirodne stvari, ukoliko postizavaju sličnost sa idejama, koje su u božijoj misli. Istinitim se naime naziva kamen, jer postizava prirodu svojstvenu kamenu prema prethodnoj zamisli bo ž ijeg uma. Tako je dakle istina prvenstveno u umu, a tek na drugom mestu u stvarima, ukoliko se one izjednačuju s umom kao svojim ishodištem.

Toma Akvinski

Toma Akvinski

Treba kazati da stari filozofi nisu govorili da vrste prirodnih stvari potiču od nekog uma, nego dolaze od slučaja. A kako su smatrali da istina unosi upoređivanje sa umom, bili su prisiljeni istinu stvari postaviti u odnos prema našem umu. Iz toga su proizilazila neslaganja, o kojima raspravlja Filozof. Do tih neslaganja ne dolazi, ako prihvatimo da se istina stvari sastoji u upoređivanju sa božijim umom.
Toma Akvinski, Suma teologije, (navedeno prema: B. Bošnjak, Filozofija od Aristotela do renesanse i odabrani tekstovi filozofa, str. 230-231)

U klasičnoj grčkoj filozofiji do Plotina, Bog je deo sveta, njegov nepromenljivi deo koji je zadužen da ga održava u granicama razuma i reda. Naš razum je put ka saznanju Boga, jer “slično saznaje slično”, kako je govorio Aristotel. Plotin prvi postavlja Boga kao princip iznad razuma i na njega se iz svojih razloga nadovezuju i kasniji hrišćanski pisci. Na taj način stvara se sfera u koju razum nema pristupa, a koja ipak sadrži mnoge dogme koje se u okviru hrišćanstva prihvataju. Ovo dvojstvo, koga ranije nije bilo u filozofiji, otvara novo pitanje o odnosu vere i razuma, odnosno, otkrovenja i prirodne mogućnosti čoveka da dolazi do istina u koje veruje.

SHARES
Share on FacebookShareTweet on TwitterTweet

Comments are closed.

© 2017 Kratka istorija filozofije. Powered by WordPress.

Daily Edition Theme by WooThemes - Premium WordPress Themes

%d bloggers like this: