Hesiodova teogonija (postanak bogova)

Dakle, Haos bi na samom početku, a zatim
Zemlja širokih prsi – dom večit i siguran svima
[Bogovima što žive na vrhu Olimpa snežnog,
Takođe mračni Tartar na dnu širokostazne zemlje,]
A i najlepši bog međ besmrtnim bozima – Eros,
Od kog nam udovi klonu, jer bozima svima i ljud`ma
On nadjačava srce u grud`ma i razumnu volju.
[Ereb i crna Noć od Haosa behu potekli.
A od Noći se Dan i Eter rodiše opet,
Ereb obljubi Noć, i ona ih, zanevši, rodi.]
Zemlja je najpre porodila jednako sebi
Nebo puno zvezda da celu je zastre, a boz`ma
Blaženima da bude selo sigurno i večno.
Rodi i velike Gore za prijatan boravak Nimfi,
Boginja koje žive u gorama, dolcima gorskim.
Rodi neplodno More takođe, što hučeć` nabuja,
Al` ga bez ljubavi rodi, bez ljubavne žudnje, a onda
S Uranom leže i rodi Okean dubokih vira.
Još Hiperiona rodi i Keja, Japeta, Krija,
Nadalje, Teju, Reju i Temidu te Mnemosinu,
Febu u koje je venac od zlata i Tetiju ljupku.
Za njima rodi se Kron k`o najmlađi, lukava uma,
Strašniji od sve joj dece. I zamrzi plodnoga oca.
Hesiod, Postanak bogova, str. 12.

Zevsov kip u Olimpiji

Razlika između mita i nauke

Stoga nauka mora započeti mitovima i kritikom mitova; ne sa zbirkom posmatranja, niti sa izmišljanjem eksperimenata, već sa kritičkim pretresanjem mitova, magijskih tehnika i postupaka. Naučna tradicija se razlikuje od pred-naučne tradicije time što ima dva sloja. Kao i ova druga, ona svoje teorije dalje prenosi; ali ona prenosi i kritički stav prema njima. Teorije su prenesene ne kao dogme, već sa izazovom da budu pretresane i poboljšane. To je helenska tradicija: ona može da se prati unazad sve do Talesa, osnivača prve škole (ne mislim “prve filozofske škole“, već jednostavno “prve škole”), koja se jednostavno nije bavila očuvanjem neke dogme.

Kritički stav, tradicija slobodne rasprave o teorijama, sa ciljem da se otkriju njihova slaba mesta, ne bi li bile poboljšane, jeste stav razboritosti, stav racionalnosti.
Karl Poper, Pretpostavke i pobijanja, str. 100.

O dogmatizmu

Većina ljudi po prirodi je sklona da u mišljenjima bude dogmatična, jer ljudi vide predmete samo s jedne strane i nemaju nikakve ideje o nekom suprotnom argumentu, naglo se prepuštaju principima prema kojima osećaju naklonost, te nemaju obzira prema onima koji su suprotno raspoloženi. Neodlučnost ili prosuđivanje zbunjuje im razum, suspreže njihove strasti i zaustavlja ih u delovanju. Oni su zato nestrpljivi sve dok ne umaknu tom zauvek tako neprijatnom stanju, te misle da se od njega mogu udaljiti žestinom svojih tvrdnji i tvrdokornošću svog verovanja. No kad bi takvi dogmatični mislioci postali svesni čudnovate slabosti ljudskoga razuma, čak i u njegovom najsavršenijem stanju, onda kad odlučuje najpažljivije i najopreznije, onda bi im naravno takvo razmišljanje pružilo više skromnosti i suzdržavanja i smanjilo njihovo dobro mišljenje o samima sebi i njihovu predrasudu o protivnicima.
D. Hjum, Istraživanje o ljudskom razumu, str. 205.

Hegelovi periodi u istoriji filozofije

Prvi period : Od Talesovih vremena (otprilike 600 godina pre naše ere) do neoplatonske filozofije (Plotin u trećem stoleću) i njenog daljeg nastavljanja i usavršavanja (od strane Proklusa u petom stoleću) do izumiranja svake filozofije (ova filozofija je docnije stupila u hrišćanstvo, mnoge filozofije u okviru hrišćanstva imaju za osnovu samo neoplatonsku filozofiju); – jedno razdoblje od 1000 godina čiji se kraj poklapa sa seobom naroda i sa propašću Rimskog carstva.

Drugi period : je doba srednjega veka – tu spadaju sholastičari, sa istorijskog stanovišta valja spomenuti takođe Arabljane i Jevreje, ali ta filozofija pada poglavito u granice hrišćanske crkve; – jedno razdoblje koje obuhvata nešto više od 1000 godina.

Treći period : filozofija novoga doba – istupa kao samostalna od vremena tridesetogodišnjeg rata sa Bekonom, Jakobom Bemeom i Kartezijem (Kartezije počinje sa principom: cogito ergo sum ); – razdoblje od nekoliko stoleća, tako je ta filozofija nešto sasvim novo.
G. W. F. Hegel (1770-1831), Istorija filozofije I , str. 93.