Savremena f. - hrestomatija

Ostali pravci savremene filozofije – citati

1 Comment 24 June 2013

Pragmatizam: misao mora da ima praktične posledice

Od svih ovih sofi zama potpuno ćemo se sačuvati sve dok shvatamo da je stvaranje navika za akciju celokupna funkcija mišljenja i da je sve što je u vezi sa jednom misli, ali što je nevažno za njenu svrhu, samo dodatak, ali ne i deo misli. Ako postoji saglasnost naših oseta, koja nije u vezi sa time kako ćemo postupiti u datoj situaciji, kao kada slušamo neki muzički komad, mi to ne nazivamo mišljenjem. Da bismo shvatili značenje mišljenja moramo jednostavno da odredimo koje navike ono stvara, jer značenje jedne stvari čine navike koje ona obuhvata. Identitet jedne navike zavisi od toga kako nas ona može navesti da postupamo i to ne prosto u okolnostima koje će se verovatno javiti, već u takvim okolnostima za koje postoji mogućnost da će se dogoditi, bez obzira koliko mogu biti neverovatne. Šta neka navika jeste zavisi od toga kada i kako nas pobuđuje na delanje. Što se tiče tog kada , svaki podsticaj na akciju izveden je iz percepcije; što se tiče kako , cilj akcije je uvek da proizvede neki razuman rezultat. Tako dolazimo do onoga što je opipljivo i praktično kao koren svake realne distinkcije mišljenja, bez obzira na to koliko ona može da bude suptilna. Nema tako savršene distinkcije značenja kao što je ona koju čini jedna moguća praktična razlika.
Čarls Sanders Pers, Kako da svoje ideje učinimo jasnim? (u: Pragmatizam, str. 38.)

Kritička teorija: mogućnosti kritike kapitalističkog sveta

"Ovo nije lula" Rene Magrit

“Ovo nije lula” Rene Magrit

Kakve su posledice formalizacije uma? Pravda, jednakost, trpeljivost – svi ti pojmovi za koje se, kao što je spomenuto, u ranijim stolećima pretpostavljalo da su inherentni umu ili potvrđeni njime, izgubili su svoje intelektualno korenje. Oni su još namere i ciljevi, ali nema racionalnog posrednika ovlašćenog da ih oceni i poveže sa objektivnom stvarnošću. Potvrđeni poštovanim istorijskim dokumentima, oni još mogu uživati izvestan ugled, i neki se nalaze u vrhunskom zakonu najvećih zemalja. Pa ipak njima nedostaje svako potvrđivanje umom u njegovom modernom smislu. Ko može reći da je bilo koji od tih ideala bliže povezan sa istinom nego njegova opreka? Prema filozofiji prosečnog modernog intelektualca, postoji samo jedan autoritet, naime, nauka, shvaćena kao klasifikacija činjenica i izračunavanje verovatnoća. Tvrdnja da su pravda i sloboda po sebi bolje nego nepravda i potlačenost, u naučnom smislu je neproverljiva i beskorisna. To je počelo zvučati isto tako besmisleno po sebi kao što bi i tvrdnja da je crveno lepše od plavog, ili da je jaje bolje od mleka.
Maks Horkhajmer, Pomračenje uma, str. 26.

Strukturalizam: zavisnost diskursa od skrivene strukture

foucault govori

Mišel Fuko

U slučaju jedinstva jednog diskursa, kao što je onaj kliničke medicine, političke ekonomije ili prirodne istorije, imamo posla sa rasutošću elemenata. A sama ova rasutost – sa svojim prazninama, svojim poderotinama, svojim isprepletenostima, svojim naslagama, svojim nespojivostima, svojim premeštanjima i zamenama – može biti opisana u svojim singularnostima ako smo u stanju da odredimo specifična pravila po kojima su bili obrazovani objekti, iskazi, pojmovi, teorijski izbori: ako postoji jedinstvo, ono uopšte nije u vidljivoj i horizontalnoj saglasnosti obrazovanih elemenata, nego ono počiva sasvim ispod, u sistemu koji omogućava i ravna njihovo obrazovanje.
Mišel Fuko, Arheologija znanja, str. 79.

Postmoderna: odustajanje od “Velikih priča”

Lyotard_cropped

Žan Fransoa Liotar

Ako se izrazimo krajnje uprošćeno, “postmodernim” se smatra nepoverenje prema metanaracijama. To nepoverenje je bez sumnje posledica naučnog napretka; ali i taj napredak ga, sa svoje strane, pretpostavlja. Sa zastarevanjem metanarativne osnove naročito se podudaraju kriza metafizičke filozofije i kriza univerzitetske institucije koja je od nje zavisila. Narativna funkcija gubi svoje “funktore” (činioce), velike junake, velike opasnosti, velike peripetije i veliki cilj. Ona se rastura u oblake narativnih, ali i denotativnih, preskriptivnih i deskriptivnih itd. jezičkih elemenata, od kojih svaki nosi pragamatičke vrednosti sui generis . Svako od nas živi na raskršćima mnogih od tih elemenata. Mi ne formiramo obavezno stabilne jezičke kombinacije, a ni svojstva onih koje formiramo nisu obavezno saopštiva. …Postoje mnoge igre raznih jezika, to je heterogenost elemenata.
Žan Fransoa Liotar, Postmoderno stanje, str. 6.

Postmoderna je tako došla na sam kraj ovog dela našeg razmatranja koje se kretalo hronološki napred, od rane grčke filozofije do filozofa koji i danas pišu i deluju. To je prilika da se podsetimo da to ne znači da je npr. postmoderna vrhunac filozofije i da se prethodne filozofije mogu zaboraviti. Redosled filozofija važan je za njihovo razumevanje, jer se one nadovezuju, dopunjavaju ili se suprotstavljaju jedna drugoj, ali on ne bi trebalo da utiče na odluku o tome koja filozofija će nam biti bliža i punije odgovarati na naša pitanja. Kada se zaista bavimo nekim filozofskim pitanjem, nijedna filozofija ne treba da bude isključena kao moguća pomoć u rešavanju tog pitanja. U sledećim lekcijama ćemo pokušati da zavirimo u ovu obradu filozofskih pitanja preko kratkih uvoda u metodologiju, etiku i filozofiju politike. To će nam biti prilika da upoznamo neke savremene filozofe koji su poznatiji po svom doprinosu ovim disciplinama, nego po pripadnosti nekom od pravaca koje smo prikazivali.

 

SHARES
Share on FacebookShareTweet on TwitterTweet

Trackbacks/Pingbacks

  1. Samirovo izvanredno mentorstvo | antiekran - September 4, 2014

    […] Od svih ovih sofi zama potpuno ćemo se sačuvati sve dok shvatamo da je stvaranje navika za akciju celokupna funkcija mišljenja i da je sve što je u vezi sa jednom misli, ali što je nevažno za njenu svrhu, samo dodatak, ali ne i deo misli. Ako postoji saglasnost naših oseta, koja nije u vezi sa time kako ćemo postupiti u datoj situaciji, kao kada slušamo neki muzički komad, mi to ne nazivamo mišljenjem. Da bismo shvatili značenje mišljenja moramo jednostavno da odredimo koje navike ono stvara, jer značenje jedne stvari čine navike koje ona obuhvata. Identitet jedne navike zavisi od toga kako nas ona može navesti da postupamo i to ne prosto u okolnostima koje će se verovatno javiti, već u takvim okolnostima za koje postoji mogućnost da će se dogoditi, bez obzira koliko mogu biti neverovatne. Šta neka navika jeste zavisi od toga kada i kako nas pobuđuje na delanje. Što se tiče tog kada , svaki podsticaj na akciju izveden je iz percepcije; što se tiče kako , cilj akcije je uvek da proizvede neki razuman rezultat. Tako dolazimo do onoga što je opipljivo i praktično kao koren svake realne distinkcije mišljenja, bez obzira na to koliko ona može da bude suptilna. Nema tako savršene distinkcije značenja kao što je ona koju čini jedna moguća praktična razlika.http://kif.filozofijainfo.com/ostali-pravci-savremene-filozofije-citati/ […]

© 2017 Kratka istorija filozofije. Powered by WordPress.

Daily Edition Theme by WooThemes - Premium WordPress Themes

%d bloggers like this: