U okviru pozitivizma, filozofija dobija zadatak da se bavi metodologijom nauke. Iako metoda nauke predstavlja zbir stavova o tome kako “treba” da postupamo baveći se naukom, ona se nekako provukla između stava pozitivista o besmislenosti etičkih stavova (koji su vrsta “treba” stavova) i osećanja da je naučno istraživanje proces koji ima svoja pravila čija se ispravnost mora moći proveriti na nepristrasan način preko posledica primene tih pravila na razvoj nauke.

Tako je nastala plodna disciplina metodologije, koja je na nov način otvorila stara pitanja i probleme filozofije. Iako su okrenuli filozofiju u pravcu metodologije, rešenja pozitivista su se u okviru nove discipline prva našla na udaru kritike.

Pozitivizam je ostavio sliku naučnih teorija koje se razlikuju od metafizičkih po tome što nam govore o opažljivim stanjima stvari. Prirodni nastavak posle ovakvog stava je da naučne teorije i nastaju tako što generalizujemo posmatranja i činjenice koje smo na taj način stekli. Po mišljenju pozitivista, rast nauke predstavlja proces gomilanja opaženih činjenica objašnjenih zakonima koji opisuju pravilnosti u njima.

Karl Poper

Među filozofima koji su se usprotivili ovakvom gledanju na metodu nauke ističe se Karl Poper (1902-1994). Po njegovom mišljenju, naučne teorije ne nastaju tako što generalizujemo posmatranja očišćena od svake teorije. Ustvari, svako naše opažanje je već selektivno, jer uvek neka naša već usvojena teorija određuje koje ćemo činjenice uočiti i pratiti. Nauka ne počinje pukim posmatranjem već problemskom situacijom u kojoj postoji neslaganje između naših očekivanja (teorija) i stvarnosti. Da bi ovu situaciju rešili, mi pomoću naše imaginacije i ukupnih kreativnih moći (koje uključuju sve što znamo o “dobrim” teorijama koje su do sada objašnjavale svet) predlažemo novu teoriju, novu pretpostavku ili hipotezu. Ona može da bude u stanju da bolje objasni uočene činjenice, pa ipak, kao naučnici, mi ne treba da se zaustavimo kod nje, već smo obavezni da smišljamo dalje eksperimente koji će ispitivati njene posledice i nastojati da je opovrgnu.

Nijedna teorija nije toliko istinita da bi bila pošteđena ovakvog postupka; sa svoje strane, teorija mora da nam objasni sa kojim stanjem stvari bi ona mogla biti opovrgnuta, čime ona stiče empirijski, naučni status. Poper je ovaj metod nazvao metod pokušaja i pogreški. Po ovoj metodi, naučne teorije treba da budu smele, po mogućstvu jednostavnije i opštije od prošlih, i treba da nam omoguće da otkrijemo činjenice koje uopšte nismo uočavali pre nego što ih je nova teorija predvidela.

Poper je poznat i po raspravi o metodi društvenih nauka. Smatrao je da treba napustiti veru da možemo znati zakone istorije ili istorijsku “nužnost” i da možemo jednostavnim potezima odrediti suštinu društva kao celine. Čineći to, mi precenjujemo vlastite saznajne moći, zanemarujući složenost društva i istorije. Primer uverenja da istorijske zakone ipak možemo znati bio je marksizam.

Poperove najpoznatije knjige su Otvoreno društvo i njegovi neprijatelji, Logika naučnog otkrića, Beda istoricizma i Pretpostavke i pobijanja.

Tomas Kun

Revolucije ne nastaju tako što se jave očigledne činjenice koje protivreče staroj teoriji, koja se onda racionalno odbacuje i zamenjuje novom teorijom koju na jednostavan način sugerišu novootkrivene činjenice. Ovaj proces je u stvarnosti iznenađujuće spor, što znači da naučnici najčešće ne mogu racionalno da se odluče između teorija, tako da veština ubeđivanja igra veliku ulogu. Ipak, na kraju, nova paradigma okuplja oko sebe veći deo naučnika, kada naučna zajednica ulazi u period “normalne nauke”.

Hermeneutika

Stvarnost ne saznajemo samo neposredno ili putem naučnih eksperimenata već i putem tekstova drugih ljudi koji su se bavili istim temama kao i mi. Ti drugi ljudi i njihova razmišljanja su predmet društvenih nauka koje zato moraju imati metodu pomoću koje će se baviti smislom onoga što oni govore.

Zbog ovih problema i potreba nastala je hermeneutika, filozofska disciplina koja se bavi tumačenjem tekstova i načinima kojima dolazimo do njihovog smisla. U razvoju hermeneutike istaknutu ulogu imali su Vilhelm Diltaj (1833-1911) i  H. G. Gadamer (1910-2002) Njene osnovne pouke su da se tumačeći neki tekst moramo kretati u krugu između pojedinih delova i celine teksta (hermeneutički krug) i, takođe, poznavati kontekst (“horizont”) u kome je neki tekst nastao.

Ipak, najvažnije je da dozvolimo da nas tekst nečemu nauči, tako što ćemo ga oživeti vlastitim iskustvom, a njegove teze uzeti ozbiljno, kao rivalske hipoteze našim vlastitim stavovima o svetu. Gadamer je ovaj proces nazivao “stapanje horizonata”.

S druge strane, naše tumačenje nekog teksta, ma koliko ga smatrali zasnovanim i dobrim, nikada ne treba da bude tretirano kao jedino i konačno tumačenje . Upravo korištenje našeg vlastitog iskustva dalo je (naš) smisao tekstu. Uvek je moguće da neko sa drugačijim iskustvom otkrije i smisao koji je nama promakao. Tako, baveći se smislom nekog teksta postupamo na sličan način kao u nauci: naše tumačenje je samo naša hipoteza o smislu određenog teksta.