Filozofske discipline

Etičke teorije

Comments Off on Etičke teorije 30 June 2013

Etika je kroz istoriju filozofije prošla kroz više faza. Grci su se etikom bavili kao generalnom teorijom vrline. Već tada su se etičke teorije našle pred izazovom koji su postavili sofisti, koji su primetili da se etički stavovi razlikuju od čoveka do čoveka i od naroda do naroda. Njihovo rešenje bilo je da se, kada je već tako, njihov izvor pomeri sa bilo kakve objektivne stvarnosti na stavove i izbore samog čoveka. Sa ovim rešenjem nad etikom se pojavila senka proizvoljnosti na koju su mnogi moralisti (među prvima, Sokrat i Platon) reagovali nezadovoljstvom, braneći objektivno važenje određenih etičkih normi.

U moderno vreme, ovaj problem proizvoljnosti filozofi rešavaju tako što pokušavaju da opravdanje etičkih stavova usmere ka samom razumu. Čini im se nedovoljno reći da neki spoljašnji činilac (religija, običaji ili vaspitanje) određuje naše etičke stavove, jer se na taj način proizvoljnost ne izbegava, a univerzalnost etičkih stavova (važenje za sve) ne postiže. Oni zato traže racionalni okvir kojim bi mogli utvrditi mahom već poznate osnovne etičke stavove. U tom racionalnom okviru mi prihvatamo etičke stavove zato što prihvatamo neke druge stavove koji su logički povezani sa njima.

U tom poduhvatu postoji Hjumovo ograničenje da se etički stavovi mogu izvesti samo iz skupa stavova od kojih je bar jedan takođe etički stav (a ne stav o činjenicama).

george_edward_moore_smoking

Džordž Edvard Mur

U toku devetnaestog veka izdvajaju se dva načina razmatranja etičkih pitanja.

Utilitaristi, koji slede stavove Džeremi Bentama (1748-1832) i Džona Stjuarta Mila (1806-1873), smatraju da je cilj etike da se postigne “najveća sreća najvećeg mogućeg broja ljudi“. Treba prihvatiti onaj etički stav koji po svojim posledicama vodi ovom stanju. Utilitarizam sledi intuiciju da delujemo iz moralnih motiva zato što želimo dobro drugih, stavljajući ga ispred vlastitog dobra. Na ovaj način se mogu opravdati i etički stavovi o jednakoj slobodi za sve, tvrdnjom da su oni takođe vode ovoj najvećoj mogućoj sreći. Ipak, mnogi su zamerili utilitaristima da se po principu najveće moguće sreće mogu opravdati intuitivno nemoralne radnje. Dovoljno je da račun buduće sreće pokaže da je ona najveća, ako se ove radnje izvrše.

Deontološka etika insistira da treba racionalno opravdati stavove koji predstavljaju dužnost. Po Kantu, to racionalno opravdanje ne treba da uključuje sva stanja sreće koja zavise od individualnih razlika. Na taj način bi proizvoljno proglašena “sreća za sve”, mogla dugo da se održava kao opravdanje za sve radnje. Ustvari, upravo stav da ne možemo unapred znati šta je dobro za svakog pojedinca, vodi stavu da je onda potrebno etički zaštititi individualnu potragu za tim dobrom. Kant tako formuliše kategorički imperativ koji štiti slobodu svakog pojedinca kao osnovni etički stav. Ovaj stav spada u “moral u užem smislu”, a individualna potraga za srećom u “moral u širem smislu”. Praveći ovu razliku, Kant dobija moćno sredstvo u borbi sa onima koji relativizuju moralne norme u ime slobode izbora i razlika među pojedincima. Etika se bavi onim što može biti svima zajedničko, a ne trudi se da im sve bude zajedničko, odnosno da ih uniformiše, ili da im nametne ono što je pretpostavljeno dobro za njih.

Većina savremenih autora brani utilitarističko ili deontološko stanovište putem analize njihovih logičkih implikacija.

 

SHARES
Share on FacebookShareTweet on TwitterTweet

Comments are closed.

© 2017 Kratka istorija filozofije. Powered by WordPress.

Daily Edition Theme by WooThemes - Premium WordPress Themes

%d bloggers like this: