Kantova podela filozofije

Kant

Stara grčka filozofija delila se na tri nauke: fiziku, etiku i logiku. Ta podela potpuno odgovara prirodi stvari, pa kod nje nema ništa da se ispravlja, osim možda da se doda njen princip, kako bismo se na taj način uverili, delom, u njenu potpunost, delom da bismo pravilno odredili nužne pododeljke.

Celokupno umsko saznanje ili je materijalno i posmatra neki objekat, ili je formalno i bavi se samo formom samoga razuma i samoga uma, i opštim pravilima mišljenja uopšte bez razlike objekata. Formalna filozofija zove se logika , a materijalna filozofija koja ima posla sa određenim predmetima i zakonima, kojima su ti predmeti potčinjeni, jeste opet dvojaka. Ti su zakoni ili zakoni prirode ili zakoni slobode . Nauka o prirodi zove se fizika , nauka o slobodi zove se etika ; fizika se naziva naukom o prirodi, a etika naukom o moralu.
Imanuel Kant, Zasnivanje metafizike morala, str. 15.

Aristotelova definicija filozofije kao metafizike

Svrha našeg sadašnjeg raspravljanja je da pokažemo da, pod imenom filosofije, svako obično podrazumeva ono što se odnosi na prve uzroke i na pranačela.
Aristotel, Metafizika, str. 6.

Lokov program teorije saznanja

Pošto je, dakle, moja namera da istražim poreklo, izvesnost i opseg ljudskog znanja, kao i osnove i stepene verovanja, mnenja i saglašavanja, ja zasad neću ulaziti u fizičko razmatranje duha, niti ću se truditi da ispitam u čemu je njegova suština, niti kakvim kretanjima duha ili promenama tela mi dobivamo osete u organima ili ideje u razumu: niti da li sve te ideje, ili pojedine od njih, zavise u svom formiranju od materije ili ne; to su spekulacije kojima se ja, ma koliko bile zanimljive i zabavne, neću baviti, jer se one nalaze van okvira zadatka koji sam preduzeo. Za moju sadašnju svrhu biće dovoljno da proučim ljudske sposobnosti razabiranja u njihovoj primeni na predmete sa kojima dolaze u dodir; i čini mi se da moja razmišljanja o toj stvari neće biti sasvim uzaludna ako tim prostim istorijskim metodom uspem da nekako objasnim načine na koje naš razum dobiva svoje pojmove o stvarima, i utvrdim bar neke kriterije pouzdanosti našeg znanja, …

Ako ovim ispitivanjem prirode razuma uspem da otkrijem kakve su njegove moći, dokle one dosižu, kojim su stvarima bar u nekoj meri dorasle, a u kojima nas izdaju, rekao bih da onda neće biti zgoreg ubediti neumorni ljudski duh da bude oprezniji, da se ne meša u stvari koje su iznad njegovog shvatanja, da stane kad dođe do kraja svojih mogućnosti, da se pomiri sa neznanjem u onim stvarima za koje se posle ispitivanja utvrdi da su izvan dosega naših sposobnosti.
Džon Lok, Ogled o ljudskom razumu, str. 19, 21.

Spinoza o moralu

Spinoza

Pošto ne postoji ništa iz čega ne bi sledovala neka posledica (prema post. 36 dela 1), i pošto mi sve ono što sleduje iz ideje, koja je u nama adekvatna, stvaramo jasno i razgovetno (prema post. 40 dela 2), iz toga izlazi da svako ima moć da sebe i svoje afekte, ako ne apsolutno, a ono bar delimično pozna [shvati ] jasno i razgovetno i, prema tome, da učini da od njih manje trpi. …

Naime, pre svega treba primetiti da je jedan i isti prohtev zbog koga se čovek naziva i aktivnim i pasivnim. Na primer, kad smo pokazali kako je ljudska priroda tako udešena da svako teži da drugi ljudi žive po njegovome nahođenju (vidi izv. stav post. 31 dela 3), onda je taj prohtev u čoveku, koga ne vodi razum, stanje trpljenja [strast], koja se zove slavoljublje, i ne razlikuje se mnogo od oholosti; a naprotiv, kod čoveka koji živi prema zapovesti razuma, to je radnja i vrlina koja se naziva moralnošću. …

A od ovoga leka protiv afekata (da se vratim na ono odakle sam se udaljio) – koji se naime sastoji u istinitome poznavanju [saznanju] njih – ne može se izmisliti nijedan drugi izvrsniji lek, koji bi zavisio od naše moći, jer ne postoji nijedna druga moć duha sem moć mišljenja i obrazovanja adekvatnih ideja, kao što smo napred (prema post. 3 dela 3) pokazali.
Baruh Spinoza, Etika, str. 252.

Proces specijalizacije koji je iz jedne jedinstvene filozofije u 19. veku stvorio razne nauke, prati i samu filozofiju. Danas se za većinu filozofa može reći kojom disiplinom filozofije se pretežno bave. Ipak, i pored toga što je mogućnost da se jedan čovek uspešno bavi svim disciplinama duha, možda definitivno nestala, treba imati u vidu da su sva ljudska znanja povezana i da svetlo na npr. etiku može baciti metodologija ili metafizika i obrnuto. Ovo razmišljanje o duhovnom jedinstvu je jedan od motora filozofije koji je gura napred. Opremljeni početnim pojmovima o filozofiji, sada treba da se upustimo u njenu istoriju u kojoj ćemo sretati i misli s kojima se slažemo a, takođe, i one s kojima ne. I jedne i druge treba uklopiti u našu sliku sveta.