Zaista, ono iznad čega se ništa veće ne može misliti ne može biti samo u misli. Jer, ako bi bilo samo u misli, moglo bi se misliti da je i u stvarnosti, to jest da bi bilo veće. Ako dakle ono o čemu se ne može misliti ništa veće jest samo u misli, onda to o čemu se ne može misliti ništa veće jest zapravo ono o čemu se može misliti nešto veće. Ali to je sigurno nemoguće. Nema dakle sumnje da ono o čemu se ništa veće ne može misliti postoji i u misli i u stvarnosti.
Anselmo, Proslogion, (navedeno prema B. Kalin, Povest filozofije, str. 248.)

Ovde ću pokušati da razložim kako vidim smisao ontološkog dokaza za postojanje Boga, a takođe i smisao njegovog odbacivanja. Ono što je u ovoj stvari najintrigantnije je pitanje kako je jedan filozof iz srednjeg veka, Anselmo je živeo od 1033. do 1109. g. n. e, uspeo da formuliše zagonetku kojom se ozbiljno bavi još i Kant, sedam vekova kasnije. Kant je, doduše, dokaz odbacio, ali su ga racionalisti prihvatali.

Anselmo je zapravo pokušao da logikom dokaže postojanje nečega i to Boga. Suština njegovog dokaza je da negiranje postojanja Boga vodi u protivrečnost, jer je Bog “iznad čega se ništa veće ne može misliti”, ili “najveće”, “najsavršenije” biće, pa je otud apsurdno negirati da postoji, jer bi mu se tako oduzeo jedan od kvaliteta, a on ima sve kvlaitete. Već je Anselmov savremenik Gaunilo odbacivao ovaj dokaz, ali on nije odmah posle ove kritike napušten.

Razlozi za odbacivanje Anselmovog dokaza

Gaunilova argumentacija svodi se na ovo: lako je iz pojma u koji smo već stavili postojanje kasnije izvući to isto postojanje. Njegov primer je ostrvo, “najsavršenije ostrvo”. Ono takođe mora postojati, jer bi da ne postoji svako postojeće ostrvo bilo savršenije od njega. Slično je i sa svim drugim stvarima čiji je pojam sastavljen uz pomoć osobine “najsavršeniji” – recimo “najsavršeniji vuk” mora postojati jer bi svaki realni vuk koji postoji bio savršeniji od ovog najsavršenijeg, ako ovaj ne bi postojao.

Moglo bi se reći i da svaki “postojeći vuk” postoji, ali tada bi bilo očigledno da tvrdimo tautologiju. Anselmo je mislio da ukoliko kvalitet “postojanja” sakrijemo u kvalitet “najsavršeniji” ili “savršen” i implicitno tvrdimo da je Bog jedini entitet kome ovaj kvalitet pripada, da dobijamo jedan logički izuzetak – unikatnu stvar iz čijeg pojma sledi da ona postoji. Pošto je taj zaključak odgovarao religioznom srednjem veku i pro-religioznoj moderni on je prihvaćen bez mnogo udubljivanja, iako je još od Gaunila bilo jasno da se bilo šta najsavršenije može proglasiti za postojeće po ovom modelu.

Razlozi za dugotrajnu intrigantnost Anslemovog dokaza

Ali, takođe bi bilo previše jednostavno reći da je dokaz bio prihvatan samo iz religijskih razloga.

U formalnom pogledu, ovaj dokaz je ispravan, tačnije on koristi jednu legitimnu formu dokaza da je neki iskaz istinit, naime, formu svođenja na apsurd. (protivrečnost). Svođenje na protivrečnost je postupak u kome negiramo početnu tezu, a onda dokazujemo da iz te negacije slede dva protivrečna stava (ili početni stav, što je takođe protivrečnost). Pošto sve iz čega logički sledi nešto netačno i samo mora biti netačno, onda je to dokaz da je naša antiteza netačna, što opet dokazuje da je početna teza tačna.

Hm, ali: da li ovaj postupak svedoči o tome da se ipak logički može dokazati da nešto postoji, ako bi nam početna teza bila “X postoji”?

Naime, u logici i matematici možemo mnogo toga dokazati ovom metodom. Na primer, možemo za svaku tautologiju dokazati da je tautologija, možemo dokazati da je koren iz 2 iracionalan broj ili da najveći prost broj ne postoji. U geometriji možemo dokazati da se recimo simetrale stranica trougla seku u jednoj tački. Da li smo na ovaj način praktično dokazali da “postoji presek simetrala stranic trougla”odnosno, da “postoji bar jedan iracionalni broj”, postoji “iskaz koji je tautologija”? Pa, odgovor bi morao da bude DA, dokazali smo. Međutim, upada u oči da nismo dokazali da nešto postoji u realnosti već, mogli bismo reći, samo u idealnom svetu logike i matematike.

Naš dokaz putem apsurda oslanjao se na neke osnovne pojmove i aksiome logike i matematike i tom smislu je bio uslovan. Tačka preseka simetrala postoji ako važe aksiome euklidske geometrije, koje sam nisu dokazane. Apsurd, dakle, detektuje da li je nešto u skladu sa početnim pretpostavkama ili nije (protivreči im).

Ako se sada upitamo, da li smo na ovaj način dokazali da će se simetrale stranica nekog realnog trougla seći u nekoj tački, odnosno, da i ta tačka realno postoji, odgovor bi u stvari bio NE. “Realni trouglovi” u stvari ne postoje. Postoje samo trouglasti predmeti koje možemo tumačiti kao da odgovaraju idealnim trouglovima, sa manje ili više uspeha (odstupanja, greške). Ne samo to, nego ni “realne tačke” ne postoje, pošto je tačka pojam koji se odnosi na beskonačno malu veličinu koju ne možemo detektovati kao “realnu” na način na koji inače to činimo sa realnim objektima.

Sad ostaje pitanje, kako to, ako matematika nije realna, da je ona tako široko primenjiva, tako široko korisna, ne samo kao jednostavna matematika za računanje jednostavniih operacija, nego i i ona najrazvijenija i najapstraktnija? Pa, jedini odgovor na to pitanje koji mi se čini prihvatljivim je da smo sa matematikom imali sreće. Međutim, upravo postojanje, recimo, neeklidskih geometrija, pokazuje da smo se oko upotrebljive matematike za opis realnosti svemira morali dodatno potruditi (nismo imali odmah sreće).

Matematika se, iako se razvija logičkom a ne iskustvenom metodom, ipak u krajnjoj liniji pravda svojim slaganjem sa iskustvom. To što dva i dva novčića daju četiri novčića je zapravo taj dokaz, kao što je i prihvaćena činjenica da se brzine bliske brzini svetlosti neće ovako sabrati, znak da je domet istine 2+2=4 ograničen.

Zaključak o Anselmu

U kakvoj je to vezi sa našim Anselmom? Pa, ako je tačno da se čak i matematika, ne u samoj sebi, nego kao celina, dokazuje iskustvom, onda bi moralo biti tačno i da se njegovo izvođenje postojanja Boga iz njegovog pojma, moralo nekako dodatno potvrditi iskustvom. Drugim rečima, ako je na nivou logike tačno da Bog postoji, odnosno, da je protivrečno da Bog ne postoji, potreban nam je još neki dodatni iskustveni dokaz da bi ovo logičko „postojanje“ izvađeno iz pojma, uzeli za znak realnog postojanja.

Na ovu razliku je možda mislio i Kant, kada je rekao da su „sto realnih talira ne sadrže ni najmanje nešto više nego sto mogućih talira”, ali teško da ovo važi za sve pojmove. Kada govorimo o logičkim sistemima i razvijamo njihove pojmove onda je Kant u pravu da se u njihovom saznanju nigde kao informativan ne pojavljuje predikat “postoji”. Tu može da nas zavara gornji primer: ako kažem “postoji tačka u kojoj se seku simetrale stranica trougla”, zapravo hoću da kažem “ simetrale stranica trougla se seku u jednoj tački”. I to je sve, ništa matematici ne dodajem ako kažem “ta tačka postoji u realnosti”. Taj kvalitet “realnosti” je nevažan u matematici. Međutim, važan je u svim drugim naukama koje nisu egzaktne, nego prirodne. U njima nam je važno da utvrdimo da li neki zamišljeni objekt postoji. To nam je ključno i to uvek radimo putem iskustva. Tako da “taliri” možda nisu najsrećnije izabrani primer: 100 talira u džepu zaista se bitno razlikuje od 100 zamišljenih talira.

Da ponovimo: čak i matematika, svoju “realnost” dobija iz iskustva, pa bi tako isto svoju realnost morao da dobije i Bog koji “logički postoji” odnosno, iz čijeg pojma logički sledi postojanje. Pošto međutim, znamo da se realnost boga, za razliku od matematike, ne može iskusteno iskoristiti, onda nam za odnos prema Bogu ostaje vera.

Matematičari i logičari su, dakle, smislili sisteme koji se široko mogu upotrebiti u iskustvu. Anslemo je smislio jedan mali logički sistem (za razliku od proste savršenosti koja može da ne postoji, “savršenx” je kvalitet (pojam) koji u sebi sadrži nužno postojanje):

Bog je savršenx,

Savršenex stvari ne mogu da ne postoje.

ergo, Bog postoji.

koji nije imao jednake implikacije na naučno saznanje kao matematika i logika, ali je, dok je odgovarao raširenom religijskom osećanju, veoma dugo vršio funkciju željenog dokaza za postojanje Boga.

Sve dok čitavo znanje nije svoje težište pomerilo kao iskustvu postojalo je mnogo sličnog kvazi-logičkog znanja koje je okruživalo Anselmov dokaz da bi njegova snaga pretrajala sve do Kantovih vremena. Ali, kada je Kritika čistog uma izmakla tepih ispod takvog znanja i Anselmov mali logički sistem počeo je da gubi snagu.

“Savršeno biće postoji” je zapravo moglo biti ili tautologija, ili aksioma, ili hipoteza. Ali, u sva tri slučaja nije nešto definitivno “dokazano”. Tautologije su prazne od realnosti, aksiome nedokazane i mogu da budu zamenjene drugim aksiomama, a hipoteze se potvrđuju eksperimentalno.

Što sve skupa ne znači da Bog ne postoji, već samo da su se naša logička i metodološka znanja i preokupacije razvile i razgranale toliko, da nam se čini prikladnije da se oslonimo na veru/osećanje nego da implicitno ne priznamo napredak koji je došao sa modernim fokusom na iskustvo kao nezaobilazan izvor saznanja.

Ovaj pomak je deo šireg pomaka od autoriteta ka jednakosti, ali o tome drugom prilikom.