Već smo rekli da su u Aristotelovskoj logici svi stavovi imali predikatsku formu S je P, odnosno S nije P, a delili su se na univerzalne, partikularne i pojedinačne (singularne) stavove. Aristotel je i vrste zaključivanja definisao polazeći od ovog modela.
Tako je deduktivno zaključivanje bilo ono koje polazi od univerzalnih stavova i iz njih izvodi partikularne ili singularne stavove, poštujući osnovno pravilo valjanog zaključivanja.
Primer za deduktivno zakljuivanje koji je ovekovečio Aristotel, odajući i priznanje svom posrednom učitelju bio je:
Svi ljudi su smrtni
Sokrat je čovek
→ Sokrat je smrtan
Induktivno zaključivanje se kretalo u suprotnom pravcu. Ono je polazilo od singularnih stavova i dolazilo do univerzalnih stavova. Nevolja je bila u tome što induktivno zaključivanje nije striktno valjano.
na primer: Pjer ne zna nijedan drugi jezik osim francuskog
Fransoa, Žan, Mari, Izabel takođe…
→ Svi Francuzi i Francuskinje ne znaju strane jezike.
Zaključak koji je izveden iz skupa pojedinačnih slučaja, ne sledi iz premisa jer se u njemu tvrdi da svi članovi neke klase imaju neku osobinu, dok je to provereno samo za nešto manji broj njih. U prirodnim ili egzaktnim naukama klase o kojiima se nešto tvrdi su beskonačne (npr. „sva tela“, ili „svi brojevi“) pa nismo u stanju da proverimo ceo obim univerzalnih iskaza.
Zaključivanje po analogiji je bilo ono koje je polazilo od premisa od kojih je jedna govorila o sličnosti dvaju predmeta ili klasa predmeta, a onda se zaključivalo da ako jedna klasa ima neku osobinu, onda je verovatno ima i druga.
na primer: Sve ptice imaju kljun.
Kljunar takođe ima kljun (sličan je pticama)
→ Kljunar je ptica.
Ovaj zaključak, izveden po analogiji, je netačan, neistinit (kljunar je sisar), ali zaključci iz analogije mogu biti i istiniti, samo je njihovu istinitost uvek potrebno proveriti na nezavisan način od same sličnosti, pošto sama analogija ne daje garanciju da je istina sačuvana u zaključku.
I u savremenoj logici razlikuje se samo deduktivno i induktivno zaključivanje. Deduktivno zaključivanje je ono koje sledeći pravila koja čuvaju istinu ne krši zahtev da iz istinitih premisa mora slediti istinit zaključak, dok se induktivnim zaključivanjem dobijaju samo manje ili više verovatni iskazi.
Kada posmatramo naučni proces teško je odvojiti indukciju (zaključivanje iz iskustva) i dedukciju, logičko izvođenje posledica iz pretpostavki formulisanih u obliku univerzalnih (opštih) iskaza. Sigurno je da eksperimenti, koji svi daju samo singularne iskaze, pomažu u formulisanju novih hipoteza, ali je isto tako moguće do nove hipoteze doći analogijom ili na bilo koji drugi način, iz nje dedukovati posledice, a onda ih proveravati eksperimentima.
Već smo rekli da razlikujemo neposredno i posredno zaključivanje. Neposredno zaključivanje je ono kod koga se polazi od jedne premise i svi pojmovi koji se pojavljuju u premisama pojavljuju se i u zaključku.
na primer: Neki deoničari su radnici → Neki radnici su deoničari
Posredno zaključivanje je zaključivanje iz dve ili više premisa, kod koga se neki od pojmova (tzv. srednji termini) koji se pojavljuju u premisama, ne pojavljuju u zaključku. Forme neposrednog zaključivanja su konverzija, obverzija i kontrapozicija, dok je najpoznatije posredno zaključivanje silogizam.
Primeri: Indukcija
Fraunhoferove linije koje se pojavljuju u svetlosti koja nastaje kada gori određeni element pronađena su iskustveno – indukcijom – tako što je pod mikroskopom posmatran spektar svetlosti koja dolazi od nekog elementa koji gori ili je u stanju usijanja. Ove linije imaju specifičan raspored za svaki element.
Šema rada spektroskopa:
Fraunhoferove linije:
Avogadro je tvrdio da će ista zapremina ma kog gasa pod istovetnom temperaturom i pritiskom uvek sadržavati isti broj fundamentalnih čestica ili melokula…
Bila je to bizarna tvrdnja i većini hemičara biće potrebno još najmanje pola veka da se smiluju i prihvate je.
(postavljanje hipoteze i njeno prihvatanje)
Pod mikroskopom se primećuje da zrnca polena vibriraju na površini vode. Kako bi se ova pojava mogla objasniti?
(pojava i njeno objašnjenje, postavljanje hipoteze, Albert Anštajn)
Mendeljejev je uočio neobično ponavljanje u svojstvima elemenata. Obrazac tog ponavljanja postao mu je očigledan dok je pisao udžbenik. Pripremio je niz kartica, a na svakoj su bila ispisana glavna svojstva pojedinog elementa. Najednom mu je svanulo da bi se, ukoliko naniže kartice sa 67 poznatih elemenata u vodoravne redove, tako da većinu elemenata poređa po rastućoj atomskoj težini, elementi sličnih svojstava našli u vertikalnim kolonama.takvo uređenje elemenata, sa karakterističnim redovim ai kolonama, postalo je poznato kao periodni sistem elemenata. Koristeći ga, Mendeljejev je mogao da predskaže svojstva “nedostajućih” elemenata koji su potom bi otkriveni.
(indukcija i dedukcija u naučnom postupku)
Trik je bio da se pretpostvai da atomi postoje pa da se zatim izvede logičan zaključak iz te pretpostavke primenljiv na svakodnevni život.
(uloga dedukcije u naučnom postupku)
Svi gornji primeri su iz knjige Markusa Čona Čarobna peć
Jarke linije koje su otkrivene u spektru svetlosti koja nastaje kada se usijaju ili zapale pojedini elementi, pokazale su se kao svojevrstan bar kod svakog elementa čitljiv sa velike daljine. Da linije postoje saznalo se indukcijom, iskustveno, ali je veoma brzo uočena pravilnost i iskustveno ispitani svi elementi. Kada je to jednom utvrđeno onda se moglo dedukcijom znati koji se elementi nalaze u zvezdama. Jedan neobičan koji dotada nije nađen na zemlji bio je nazvan helijum (Helije – bog sunca).