Logika, Uvod u logiku

Teorija saznanja

Comments Off on Teorija saznanja 01 September 2015

Kada razmišljamo o saznanju obično prvo pomislimo na saznanje iz iskustva. Ako treba da saznamo nešto o nekom gradu, igri ili načinu kako nešto funkcioniše očekivaćemo da budemo u prilici da taj grad, način ili igru posmatramo, a još bolje je ako provedemo neko vreme u gradu ili u igri koju želimo da upoznamo učestvujemo. Iskustvo i praksa su izvori za najveći deo naših saznanja.

Međutim, to što danas iskustvo i praksu shvatamo kao skoro univerzalan izvor saznanja relativna je novina u istoriji. U staroj Grčkoj, u kojoj su nastale filozofija i nauka, iskustvo su smatrali za rđav vodič u saznanju jer su smatrali da je ono izvor proizvoljnosti. Za jednog čoveka je napolju hladno za drugog toplo, jedan tvrdi da mu nešto prija i da je dobro, drugi da mu ne prija i da je zato loše. Činilo se da ljudi, ako želeli da dođu do pouzdanijih i sigurnijih znanja, moraju pronaći neki drugi izvor saznanja, osim iskustva.

Otkriće matematičkih pravilnosti kao da je nagoveštavalo da je to drugačije saznanje moguće. Na neki način, matematika se ne bavi realnim stvarima, već idealnim. Ona zamišlja i projektuje idealne krugove, kvadrate i prave, kakvih nema u prirodi, odnosno, u iskustvu. Grčki filozof Platon smatrao je da se pravo saznanje nalazi među idejama do kojih dolazimo umom, bez iskustva, a pomaže nam to što o tim idejama već nešto znamo, samo je potrebno da se prisetimo tog znanja. Sećanje na ideje i razmišljanje o njima postalo je dominantan izvor saznanja. Budući da su živeli u robovlasničkom društvu, stari Grci nisu puno voleli ni praktičan rad koji su ostavljali robovima. Iako su se, i na ovim osnovama, grčka filozofija i nauka veoma razvile, oslanjanje samo na raspravu i umovanje limitiralo je grčka dostignuća. I srednji vek nije bio vek iskustva. U srednjem veku glavni izvor saznanja bili su autoriteti. Biblija, sveti oci, kasnije i sam Aristotel i drugi filozofski klasici i retki naučnici, tretirani su kao neupitan izvor istine, koji se ne sme dovoditi u pitanje. Znanje je bilo “skolasitičko”, zasnovano na izučavanju svetih tekstova i filozofskih klasika.

Tek će moderno vreme dovesti do promena u preporučenom načinu saznanja. Moderni filozofi počinju da cene zanate i praktičan rad, instrumente za istraživanje koji se pojavljuju, kakav je, na primer, teleskop. Svoja razmišljanja žele da zasnuju na eksperimentima i posmatranjima. U ime posmatranja i iskustva oni dovode u pitanje klasične autoritete, pa će tako Galileo Galilej izjaviti da bi sam Aristotetel promenio svoja mišljenja kada bi bio suočen sa novim podacima iz posmatranja. Pored usmerenosti na iskustvo, moderni filozofi su prepoznali da se preciznost matematike može iskoristiti u proučavanju prirode. Počeli su da prirodne zakone izražavaju jednačinama koje su najpre opisivale kretanje, a posle i druge prirodne pojave.

Sa nastupanjem modernog doba, pojavila se mogućnost kombinovanja raznih izvora saznanja. Postalo je jasno da saznanje ne može bez iskustva. Na značaju iskustva najviše su insistirali britanski filozofi Frensis Bejkon, Džon Lok i Dejvid Hjum. Džon Lok je precizno opisao teoriju saznanja, kao razmatranje o “poreklu, granicama i izvesnosti saznanja”. Čim su se filozofi odlučili za iskustvo kao najvažniji vodič u saznanju, uvideli su da samo iskustvo ne pruža nove prodore u nauci i da bi što bolje povezivanje iskustva, matematike i mašte bilo neophodno. Sa dominacijom iskustva činilo se da su tlo pod nogama izgubile metafizika i moral, pa je izazov njihovog ponovnog zasnivanja postao aktuelan.

Danas većina filozofa saznanje shvata kao proces u kome učestvuju razni faktori. Ističe se značaj razuma i hipoteza, ali takođe i značaj provere u iskustvu. Bez kreativnog doprinosa razmišljanja, iskustvo bi ostalo nemo i ne bi samo po sebi donosilo nova saznanja.

Iako nastaju kao kombinacija raznih faktora, saznanja se mogu razlikovati po stepenu opštosti, odnosno po stepenu svog formalnog karaktera u odnosu na ostala saznanja. Logika se u tom smislu tretira kao možda najopštije saznanje, pošto se ono može primeniti i primenjuje se u svim ostalim naukama i praktičnom životu. Na primer, ukoliko ste u testu dobili zadatak da tri različita odgovora pridružite trima pitanjima kao tačne odgovore na njih, ukoliko su vam dva odgovora tačna, mora biti tačan i treći. Ovaj, i slični primeri deduktivnog zaključivanja deo su svakodnevnog života i njegov su važan deo.

I filozofija, koja u svom celokupnom obimu obuhvata više pitanja od same logike, takođe ima formalni karakter u odnosu na ostale nauke i svakodnevni život.

 

Ključne reči: teorija saznanja, izvori saznanja, iskustvo, starovekovna, srednjovekovna i moderna teorija saznanja, formalni karakter logike i filozofije

Rezime: U teoriji saznanja bavimo se mogućim izvorima saznanja, njegovim kvalitetima i strukturom. Dominantan način saznanja se menjao, od starogračkog oslanjanja na razmišljanje i raspravu, preko srednjovekovnog oslanjanja na autoritete, do modernog oslanjanja na razum i iskustvo. U savremenom gledanju na saznanje, shvatamo da u saznanju deluju razni faktori i težimo da ih kombinujemo na optimalan način. Logika i filozofija su saznanja koja mogu biti od koristi i prisutna su u svim ostalim naukama.

Vežbanje:

Analizirajte sledeći citat iz Lokovog „Ogleda o ljudskom razumu“ i pokušajte naći argumente i kontraargumente za Lokov stav o iskustvu kao glavnom izvoru saznanja. Da li sve što saznajemo, saznajemo iz iskustva? Da li je posmatranje dovoljno za saznanje?

“2. Sve ideje potiču iz oseta ili refleksije . – Pretpostavimo dakle da je duh, kako se kaže, beo papir bez ijednog slova, bez ijedne ideje; na koji način se on ispunjava? Odakle on stiče onu ogromnu zalihu koju je marljiva i neograničena čovekova mašta islikala na njemu, sa gotovo beskrajnom raznolikošću? Otkuda mu sav taj materijal uma i znanja? Na to ja odgovaram jednom rečju: iz iskustva; na iskustvu je zasnovano, i iz njega u krajnjoj liniji proizlazi, sve naše znanje. Moć zapažanja je ta koja pribavlja našem razumu sav materijal mišljenja – bilo da se bavi spoljašnjim čulnim predmetima, ili da mi sami posmatramo unutrašnje operacije našeg duha, i razmišljamo o njima. Ta dva načina zapažanja jesu izvori znanja, iz njih proističu sve ideje koje imamo, ili koje prirodno možemo imati.”
Džon Lok, Ogled o ljudskom razumu, str. 93-95.
220px-JohnLocke

 

Džon Lok (John Locke, 1632-1704) je jedan od osnivača moderne teorije saznanja. Saznanjem i poboljšanjem sposobnosti našeg razuma za dolaženje do novih, što sigurnijih, saznanja bavili su se svi moderni filozofi, među njima i Frensis Bekon, Rene Dekart, Baruh Spinoza, G. V. Lajbnic i drugi. Lok se među njima ističe po jasnoj formulaciji pitanja kojim se teorija saznanja bavi (ona se bavi “poreklom, granicama i izvesnošću saznanja”) i razvijenim stanovištem da je iskustvo glavni izvor saznanja. Knjiga u kojoj je Lok dao argumente za svoj stav zove se “Ogled o ljudskom razumu” (“An Essay Concerning Human Understanding”, 1690). Lokova filozofija uticala je na mnoge savremenike i kasnije filozofe, posebno na filozofe prosvetiteljstva.

 

Pitanja:

  • Obrazloži čime se bavi teorija saznanja.
  • Koji su mogući izvori saznanja? (iskustvo…)
  • Kako su filozofi u različitim periodima istorije gledali na izvore saznanja?
  • Ko je bio Džon Lok?

 

SHARES
Share on FacebookShareTweet on TwitterTweet

Comments are closed.

© 2017 Kratka istorija filozofije. Powered by WordPress.

Daily Edition Theme by WooThemes - Premium WordPress Themes

%d bloggers like this: