Učitelji  retorike

Razgovor (dijalektika)

Kod Gorgije najviše se, Sokrate, divim tome da nikad od njega ne bi mogao čuti da obećaje to (naime da je učitelj vrline), nego ismijava i druge kad čuje kako to obećavaju; nego smatra da (ljude) treba činiti vještima govoriti.
Platon, Menon, (navedeno prema: Herman Dils, Pretsokratovci II, str. 259)

Relativizam

Protagora je prvi izjavio da o svakoj stvari postoje dva suprotna iskaza: on se njima i služio u svojim zaključcima, a to je bio postupak koji je on prvi uveo. Jedno od njegovih dela počinje ovako: “Čovek je mera svih stvari: onih koje postoje da postoje, a onih što ne postoje da ne postoje.”

Govorio je obično da duša ne znači ništa pored čula, kao što priča Platon u dijalogu Teajtet (ili Teetet, prim. V.M.), i da je sve istinito. U jednom drugom delu on počinje ovako: “Što se tiče bogova, ja nemam načina ni da znam da li oni postoje, ili da ne postoje. Jer, ima mnogo prepreka koje ometaju znanje: i sama nejasnoća pitanja i kratkoća ljudskog života.” Zbog ovoga uvoda u njegovu raspravu, Atinjani ga proteraše, njegova dela spališe na javnom trgu, pošto su preko glasnika pokupili sve knjige od onih koji su ih bili nabavili.

On je prvi zatražio nagradu (honorar) od sto mina i prvi je uočio razliku između glagolskih vremena; prvi je istakao važnost korišćenja pravog trenutka, prvi priredio javne utakmice u besedništvu i prvi je stvorio sofizme za ljude koji vole da raspravljaju.
Diogen Laertije, Životi i mišljenja istaknutih filozofa, str. 310. ( iz prevoda izuzeti navodi na grčkom)

[Protagora] – Ja naime tvrdim da je istina kako sam napisao, tj. da je svako do nas mera onoga što jeste da jeste i onoga što nije da nije. No ipak samim tim silno se razlikuju jedan od drugoga, jer jednome jeste i pojavljuje se jedno, a drugome drugo. I daleko sam od toga da ne bih priznao da mudrost i mudar čovek postoje, već štaviše, toga samoga nazivam mudrim ako bi nekome od nas, kome se nešto čini i jeste zlo, to menjajući postigao da mu se čini i jeste dobro. A ti nemoj opet progoniti moje razlaganje po smislu reči, već ovako još jasnije nauči što kažem. Seti se onoga šta smo pre govorili, tj. da se bolesniku hrana čini i jeste gorka, a zdravome jeste i čini se suprotno. Ne treba zato nijednoga od njih smatrati mudrijim – to nije naime moguće – niti se sme reći da je bolesnik neuk jer tako misli, a zdrav mudar jer drukčije misli, već treba promeniti jedno stanje u drugo, a bolje je stanje zdravlja. Tako i u vaspitanju od lošega stanja treba promeniti u bolje. Lekar vrši tu izmenu lekovima, a sofist govorima. Jer niko nije nekoga ko lažno misli, naveo da kasnije istinito misli. Nije naime moguće da predoči ono što ne postoji niti drugo izvan onoga o čemu ima impresiju, a to je njemu uvek istinito. Onaj koji uz loše stanje duše ima misli srodne tom stanju, mislim da taj uz dobro stanje može postići druge takve misli srodne tome stanju, tj. predodžbe koje neki zbog neznanja nazivaju istinitima, a ja jedne boljima od drugih, a nipošto istinitijima. A što se tiče mudraca, dragi Sokrate, daleko sam od toga da ih nazivam žabama, već one mudrace za telesa nazivam lekarima, a one za biljke zemljoradnicima. I tvrdim da ti zemljoradnici biljkama pribavljaju umesto loših stanja dobra i zdrava stanja kad neka od njih poboljeva, a mudri i čestiti govornici rade da državama izgleda pravedno ono što je dobro a ne ono što je loše. Stoga što svakoj pojedinoj državi izgleda pravedno i lepo, to i jeste za nju tako dok to prihvata. Ali umesto svake pojedine stvari koja je loša mudar čovek učini da građanima bude i izgleda dobra. Po istom merilu i sofist, koji je sposoban da odgaja tako učenike, mudar je i zavređuje da mu odgajanici daju mnoga novaca. I tako jedni su mudriji od drugih i niko nema pogrešno mišljenje, a ti hoćeš ili nećeš, moraš dopustiti da budeš mera stvari.
Platon, Teetet, str. 131-132.

Gorgija Leontinac pripadao je istoj skupini kao (oni filozofi) koji su porekli kriterij, ali ne na temelju istog smjera (mišljenja) kao Protagora i njegovi (sljedbenici). U spisu O nebiću ili o prirodi razvija on, naime tri temeljne postavke (koje se) redoslijedom nadovezuju (jedna na drugu). Jedna je i prva da ništa ne postoji, druga da ako i postoji nešto, za čoveka je nespoznatljivo, a treća da ako i jest spoznatljivo, ni na koji način ne može se saopćiti niti učiniti razumljivim našim bližnjima.
Herman Diels, Predsokratovci, II tom, str. 263.

Znanje je percepcija

SOKRAT: Kušaj dakle, Teetete, opet iznova kazati šta je znanje. Da nisi nikada rekao da nisi sposoban! Ako naime bog hoće i ako se pokažeš hrabar bićeš sposoban.

TEETET: Zaista bi, Sokrate, bilo ružno kad na takvo tvoje poticanje ne bi neko na svaki način bio voljan da iznosi ono što ima na pameti. Meni se dakle čini da onaj koji nešto zna percipira ono što zna i kako se upravo sada čini znanje nije ništa drugo nego percepcija (opažaj). …

SOKRAT: Čini se doista da nisi dao lošiju definiciju znanja nego onu koju je dao i Protagora. No on je na neki drugi način rekao to isto. On naime negde govori da je čovek mera svih stvari, onih koje jesu da jesu, a onih koje nisu da nisu. Valjda si to čitao.

TEETET: Čitao sam i to mnogo puta.

SOKRAT: Zar ne govori on nekako ovako da kakve se stvari meni čine, takve za mene i jesu, a kakve se tebi čine, takve su opet za tebe. Čovek si naime i ti kao i ja.
Platon, Teetet, str. 112.