Pozitivizam je pravac koji je osnovao francuski filozof Ogist Kont (1798-1857). Kont je smatrao da je filozofija kakvu su poznavali prethodni vekovi, bila pokušaj da se bez pouzdane naučne metode daju odgovori na pitanja o čoveku i svetu. Jedina ispravna metoda po Kontu je metoda empirijske nauke, u kojoj mogu da postoje samo empirijski proverive tvrdnje o realnosti.
Na taj način pozitivizam nastavlja sa odbacivanjem metafizike i odbacivanjem mogućnosti da u svom razumu, preko ideja o bogu i večnim istinama, imamo prečicu pomoću koje možemo doći do saznanja sveta. Kont je napisao knjigu “Kurs pozitivne filozofije“. Već iz naslova ove knjige se vidi novi ton u filozofiji koji ukazuje na to da se pitanja kojima se bavila filozofija mogu rešiti na jednostavan način, jednim kratkim kursom koji će proglasiti da od sada za pravo saznanje treba smatrati empirijsku nauku, a da dosadašnji način mišljenja treba smatrati za nešto što je čovečanstvo preraslo i što spada u njegovo detinjstvo i mladost.
Kont je smatrao da mišljenje kroz istoriju (ali, i kroz život individue) prirodno prolazi kroz tri stadijuma:
1. Teološki – u kome prirodne pojave objašnjavamo natprirodnim silama kojima pripisujemo ljudske osobine i pretvaramo ih u božanstva
2. Metafizički – u kome ove sile postaju apstraktni pojmovi koji nam služe da opišemo pretpostavljenu i logičnu strukturu sveta, i
3. Pozitivni – U kome odustajemo od ovakvih subjektivnih upisivanja u stvarnost i prihvatamo da do istine možemo doći samo sistematskim ispitivanjem iskustva kroz naučna posmatranja i eksperimente.
Pošto filozofija odustaje od metafizičkog saznanja, ona sada treba da se ograniči na pomoć naučnom razvitku. Ona treba da razjašnjava pojmove nauke, sistematizuje njene rezultate, da razrađuje pravila naučne metode i da pruži kriterijum po kome naučno saznanje možemo odvojiti od metafizičkih pokušaja. Pozitivisti smatraju da su mnogi problemi filozofije prividni problemi: na njih nije moguće odgovoriti sa bilo kakvom pouzdanošću i treba napustiti njihovo rešavanje.
Logički pozitivizam
Ideje slične Kontovim u dvadesetom veku zastupa grupa savremenih filozofa (Moric Šlik (1882-1936), Rudolf Karnap (1891-1970), rani Ludvig Vitgenštajn (1889-1951) i drugi). Bliski ovom krugu bili su i engleski filozofi Bertrand Rasel (1872-1970) i Džordž Edvard Mur (1873-1958).
Oni takođe smatraju da je jedino legitimno znanje empirijska nauka, ali u žaru protivljenja metafizici tvrde i više: da su stavovi filozofije (metafizike), etike i estetike besmisleni (da ne pružaju nikakvo pozitivno saznanje) i da su naučni stavovi, za razliku od metafizičkih, dokazivi (potvrđeni) u stepenu koji ne dopušta nikakvu sumnju, da se dakle mogu nazvati istinitim u potpunom i konačnom značenju.
Ova kritika se očigledno zasniva na posebnom pojmu “smisla”, koji se svodi na informaciju o nekim opažljivim činjenicama ili stanjima stvari. Naš intuitivan pojam smisla je znatno širi, tako da su ovakve tvrdnje logičkih pozitivista pokrenule jedan novi način filozofiranja – filozofiju jezika – čiji je cilj da pruži potpuniju teoriju značenja ili smisla.
Tvrdnju o potpunoj potvrđenosti naučnih iskaza ubrzo su napustili i sami filozofi logičkog pozitivizma. Ipak, na kritici ovog njihovog shvatanja izgradile su se neke kasnije ugledne filozofije kao što je npr. filozofija Karla Popera.
