Pitagora
Pitagora (oko 571-496 g.p.n.e.) je rođen na ostrvu Samos, nedaleko od Mileta, ali je svoju školu osnovao u Krotonu, gradu u Južnoj Italiji, gde su mnogi Grci izbegli pred naletima Persijanaca. Pitagorejska škola nije predstavljala samo mesto izučavanja filozofije i matematike, nego i zajednicu koja je posebnim pravilima uređivala čitav život njenih članova.
Pitagorina filozofija je posebna po tome što ulogu počela ne dodeljuje nekoj materiji, nego brojevima. Poznavanje matematike i brojeva je ključ za saznanje sveta. Brojeve treba shvatiti i kao materiju sveta i kao način da se on opiše. Materija se u osnovi sastoji od tačaka, pravih, ravni i geometrijskih tela, koji simbolično odgovaraju brojevima 1, 2, 3, i 4. Zbir tih brojeva – 10 (dekada), po pitagorejcima je savršen broj (prikazuje se figurom tetraktis ), u kome se krije tajna kosmosa.
Ovaj odnos brojeva i stvari omogućuje nam da stvari upoznajemo preko brojeva. Muzika se npr. može razumeti ako se otkriju odnosi brojeva koji objašnjavaju njene harmonije, a pravilno poređani brojevi će otkriti tajnu harmonije sfera koja čini strukturu kosmosa.
Brojevi su, kod pitagorejaca, osim egzaktne, imali i simboličku stranu. Tako je broj jedan (monada) mogao da simbolizuje jedinstvo sveta, a broj dva (dijada) njegove suprotnosti. Od ovih veza profitirala je logika, pomoću koje je trebalo uskladiti ove simboličke veze brojeva i sveta.
Pitagora je prvi shvatio da brojevi i geometrijska tela postoje na drugačiji način od materijalnih objekata i usmerio pažnju na taj poseban oblik postojanja. Tim tragom kasnije su išle idealističke i racionalističke škole koje uvek navode matematiku kao primer koji svedoči da postoji posebna nematerijalna ili idealna stvarnost, koja se može saznati pouzdanije i egzaktnije od materijalne. Naime, pitagorejci su uvideli da se u matematici izvedeni stavovi ili teoreme dokazuju na osnovu očiglednijih stavova ili aksioma, što je otvorilo mogućnost da po ugledu na aksiome matematike postoje i aksiome prirode. Potraga za tim aksiomama nastavila se kroz kasniju antičku filozofiju.
Pitagorejci su delili brojeve po geometrijskim figurama
Pitagorejci su bili politička, religijska i intelektualna zajednica. Sam Pitagora bio je neprikosnoven autoritet među svojim učenicima, takav da su se čak prenosile legende o njegovoj polubožanskoj prirodi. Religiju pitagorejaca karakterisalo je verovanje u reinkarnaciju ili “metempsihozu”. To znači da se duša posle smrti seli u neko drugo telo – drugog čoveka, životinju ili biljku – zavisno postupanja nekog čoveka u toku života. Pitagorejci su impresionirali ljude svog vremena svojom uverenošću u vlastite principe, međusobnim prijateljstvom i sposobnošću da deluju kao zajednica, kao i znanjem koje su ljubomorno krili, o čemu govori i činjenica da Pitagora nije ništa napisao.
U politici su se ponašali dosta autoritarno i kruto. Smatrali su da život treba da bude uređen pravilima koja se moraju poštovati. Prema većini ljudi gajili su nepoverenje smatrajući ih od prirode obesnim, tako da je glavni princip njihove politike bio da se ljudi moraju držati pod stalnom prismotrom i kontrolom jer će ih inače njihova priroda odvući u anarhiju, koja je najveće zlo.
