Nepoverenje i rivalstvo između hrišćanske religije i filozofije
Šta ima zajedničko Atina sa Jerusalimom, Akademija sa Crkvom; šta jeretici sa hrišćanima? Naše učenje potiče iz Solomonovog trema, a on je učio da Gospoda treba tražiti u jednostavnosti srca. Ako im se sviđa, neka uspostave (što se mene tiče) stoičko i platonsko dijalektičko hrišćanstvo. Međutim, posle Isusa nama više nisu potrebna radoznala dela, niti su posle Svetog pisma potrebna istraživanja. Kad verujemo ne želimo ništa iznad verovanja. Jer, prvo što verujemo jeste da nema ničega iznad verovanja u šta bi trebalo da verujemo. …
Verujem jer je apsurdno.
Tertulijan (155-220) (navedeno prema R. Nešković, Srednjovekovna filozofija, str. 99-100.)
Težnja za sintezom teologije i filozofije
Smatram da svako ko poseduje um, mora priznati da je za nas najveće blago učenost, – i to ne samo ova naša najplemenitija učenost, koja, prezirući sve ukrase i bogatstvo reči u prvom redu se bavi spasenjem i lepotom umosagledanja, nego i učenost svetovna, koje se mnogi među hrišćanima, zbog lošeg razumevanja, gnušaju kao zlehude, opasne i od Boga udaljavajuće. No, mi nećemo okretati tvorevinu protiv Tvorca. Ne treba ponižavati učenost kako to neki čine, – naprotiv, treba reći da su glupi i neznalice svi oni koji držeći se takvog mišljenja žele da i svi ostali budu nalik na njih, kako bi u opštem mraku sakrili svoje sopstvene nedostatke i izbegli razobličavanje svoga neznanja.
Sveti Grigorije Bogoslov (330-390) u govoru nad grobom svog učitelja Sv. Vasilija Velikog (navedeno prema: G.V. Florenski, Istočni oci IV veka, str. 143.)
Jovan Damaskin
Ništa nema dragocenije od znanja. Jer ako je znanje svetlost slovesne duše, onda, protivno tome, neznanje je mrak. …
Filosofija je poznanje bića, onakvih kakva bića jesu, odnosno poznanje prirode bića. …
Filosofija je poznanje božanskih i čovečanskih stvari, odnosno onoga što je vidivo i onoga što je nevidivo. …
Filosofija je takođe, promišljanje o smrti, dobrovoljnoj i prirodnoj…
Filosofija je umetnost nad umetnostima i nauka nad naukama. …
Filosofija je, opet, ljubav prema mudrosti, a istinska mudrost jeste Bog; prema tome, ljubav prema Bogu je istinska filosofija. …
Neki su, međutim, pokušavali da ukinu filosofiju, tvrdeći da ona nije nikakvo znanje i nikakvo poimanje. Njima ćemo odgovoriti: Tvrdite li da filosofija ne predstavlja nikakvo znanje niti ikakvo poimanje, pošto ste je (prethodno) upoznali i shvatili, ili je niste uopšte poznavali niti shvatili? Ako ste je, pak, shvatili, eto, to je znanje i poimanje, ali ako je niste upoznali, niko vam neće poverovati kada govorite o stvari o kojoj nemate znanja i niste je shvatili.
Sveti Jovan Damaskin, Istočnik znanja, str. 55-58.
Abelar i Eloiza
Desilo se, da sam se najpre prihvatio zadatka da izložim sam temelj naše vere sličnim dokazima ljudskog razuma. Sastavio sam neku teološku raspravu O božanskom jedinstvu i trojstvu za svoje učenike, koji su tražili ljudske i filozofske razloge i više želeli ono što se može razumeti, nego ono što se može samo rečima izricati. Govorili su da je suvušno iznositi reči koje se ne razumeju i da se ništa ne može verovati, ako se prethodno ne razume, pa da je smešno da neko propoveda drugima ono što ne može da shvati umom ni on sam ni oni koje poučava …
Jednog dana dođe meni Alberih s nekoliko svojih učenika sa neprijateljskom namerom. Nakon nekoliko ljubaznih reči, reče da se čudi nečemu što je zapazio u onoj knjizi, naime, premda je Bog rodio Boga, te ne postoji nego jedan Bog, zašto ja ipak poričem da je Bog rodio samoga sebe? Odmah mu odgovorih: “Ako želite, to ću opravdati.” – “Ne marimo”, reče on, “za ljudske razloge ni za naše mišljenje o tome, nego samo za reči koje imaju autoritet crkvenih otaca.” Ja mu rekoh: “Prolistajte knjigu i naći ćete taj autoritet.” Upravo je bila pri ruci ta knjiga koju je on doneo sa sobom. Otvorio sam je na mestu koje sam imao u pameti, a koje on nije poznavao jer je tražio samo ono što je meni imalo škoditi. Bila je božija volja da sam brzo naišao na ono što sam tražio. To je bio ovaj citat iz prve knjige (gl.1.) Avgustinovog dela O Trojstvu : ” Ko drži, da Bog ima moć da sam sebe rodi, taj je u zabludi utoliko više što takav nije samo Bog nego ni duhovno ni telesno stvorenje. Nema naime uopšte nikakve stvari koja bi samu sebe rađala”.
Pjer Abelar, Povest nevolja (navedeno prema B. Bošnjak, Filozofija od Aristotela do renesanse i odabrani tekstovi filozofa, str. 223-225.)
Rasprava o mogućnosti da se dokaže božije postojanje
Anselmov ontološki dokaz
Zaista, ono iznad čega se ništa veće ne može misliti ne može biti samo u misli. Jer, ako bi bilo samo u misli, moglo bi se misliti da je i u stvarnosti, to jest da bi bilo veće. Ako dakle ono o čemu se ne može misliti ništa veće jest samo u misli, onda to o čemu se ne može misliti ništa veće jest zapravo ono o čemu se može misliti nešto veće. Ali to je sigurno nemoguće. Nema dakle sumnje da ono o čemu se ništa veće ne može misliti postoji i u misli i u stvarnosti. Anselmo, Proslogion, (navedeno prema B. Kalin, Povest filozofije, str. 248.)
Gaunilov odgovor na Anselmov ontološki dokaz
Jer isto tako u mišljenju mogu postojati, kako ja vidim, nesigurne ili, štaviše, pogrešne stvari, i to ako ih meni saopštava neko čije reči razumem, odnosno onda, ako se varam i, što se često događa, u rečeno verujem… Ako ja, dakle, slušam i razumem reči da negde postoji nešto što je veće od svega što se može zamisliti, tada tu rečenicu shvatam kao prost zvuk reči … Međutim, mora najpre biti utvrđeno da to najveće postoji negde u stvarnosti i tada će, naravno, iz toga nesumnjivo proizaći da je ono najveće do svega i da samo u sebi ima vlastito biće.
Jedan primer: Neko priča da negde u okeanu postoji ostrvo koje poneki nazivaju izgubljenim ostrvom zbog teškoće, ili bolje, zbog nemogućnosti, da ga pronađu. Zatim opisuje da to ostrvo obiluje svim mogućim bogatstvima i veseljem u mnogo većoj meri nego što se govori o drugim srećnim ostrvima. Nadalje priča da ono nikome ne pripada, da je nenastanjeno i da nadamšuje sve druge nastanjene zemlje neizmernom lepotom.
Ako bi mi to, dakle, neko pričao, ja bih bez daljnjeg razumeo njegove reči, jer mi one ne bi činile nikakvu teškoću. Ali pretpostavimo da pripovedač nastavi ovako: Sad ne možeš sumnjati da stvarno negde postoji takvo ostrvo koje nadmašuje sve druge zemlje, jer ti ne možeš osporiti da on postoji u tvom mišljenju. Ali, budući da je to ostrvo najsavršenije, ono ne može biti samo u tvome mišljenju, već kao takvo mora postojati i u stvarnosti, jer kad ono ne bi stvarno postojalo tada bi svako drugo stvarno ostrvo na zemlji bilo savršenije od njega. Ako bi mi, kažem, pripovedač na gornji način hteo dokazati da nije moguća nikakva daljnja sumnja u vezi sa stvarnim postojanjem navedenog ostrva, tad bi mi se učinilo da se on šali ili ne bih znao koga bih smatrao glupljim: da li sebe ako bih mu poverovao, ili njega, ako bi mislio da je na taj način izneo ma kakav dokaz za stvarnost svoga ostrva.
Gaunilo, Knjiga u odbranu bezumnika protiv rasuđivanja izloženog u Anselmovu Proslogionu, (navedeno prema Antologiji filozofskih tekstova, str. 86.)
|
Kroz raspravu o univerzalijama i o mogućnosti da se dokaže Božije postojanje promaljaju se polako znaci modernog vremena. U njoj se zapravo radi o pitanju: Hoćemo li kao izvor naših znanja o prirodi uzeti same sebe ili Boga? Realisti smatraju da je Bog u naš razum stavio ta znanja, zajedno sa znanjem da On postoji, u ispravnom obliku koga se treba držati, dok nominalisti smatraju da su postojeća znanja delo čoveka i da se mogu menjati i usavršavati, a da Boga prvenstveno poznajemo preko Svetog pisma u koje verujemo. Ovaj momenat usavršavanja je ono što je nominaliste učinilo vesnicima novog doba koje gaji veliko poverenje u čoveka. Iako su njegova znanja skromna, ona se mogu poboljšavati – a svrha tog poboljšavanja je poboljšanje ukupnih uslova čovekovog života. |
Rasprava o svetim sakramentima (Rafaelo, Sikstinska kapela u Rimu)
