Filozofija i hrišćanstvo, od najranijeg perioda u kome su se mogli susresti, stupaju u različite odnose, od odnosa odbijanja, do odnosa preplitanja i uzajamnog priznavanja. Prvi hrišćanski mislioci drže se svoje vere, ali su u antičkom svetu neizbežno u kontaktu sa svetovnim znanjem svoga doba koje je predstavljala filozofija. Neki, kao Tertulijan (155-220 n. e.), vide taj odnos kao rivalstvo. On smatra da teologija i filozofija govore o istom, ali na suprotan način, tako da se ne mogu istovremeno prihvatiti.
Aurelije Avgustin
Kako hrišćanstvo postaje opšteprihvaćena religija, mislioci i oci crkve uviđaju da su religija i filozofija potrebne jedna drugoj i da se oni, iako hrišćani, mogu složiti sa mnogim stavovima antičkih filozofa. Od njih se može učiti logici i metafizici, a čak i njihovi stavovi o Bogu su im delom prihvatljivi, a delom im pomažu da jasnije formulišu vlastite stavove. Istočni oci crkve Grigorije Bogoslov (329-390) i Vasilije Veliki (330-378), kasnije i Jovan Damaskin (675-749), otvoreno pozivaju da se izučavaju antički filozofi. Na zapadu, kao što smo rekli, Toma Akvinski (1225-1274) stvara teološki sistem u kome sledi Aristotelovu filozofiju, smatrajući ga svojim učiteljem. Ova sinteza dve discipline doprinela je da se u novom hrišćanskom svetu više izučavaju antički filozofi. Međutim, na zapadu je sholastika, kao crkvena filozofija, ubrzo osporavana kao nepraktična i zatvorena u sebe. Za razliku od ovih mislioca koji su svi zauzimali ugledne položaje u svom vremenu, Pjer Abelar (1072-1142 n. e.) je prošao svojevrsnu “povest nevolja” zbog svoje želje da spoji razmišljanje i veru.
Filozofija i teologija se mogu shvatiti i kao discipline koje se bave odvojenim oblastima, koje zbog toga ustvari ne protivreče niti smetaju (ali previše i ne pomažu) jedna drugoj. U ovoj podeli sfera, filozofija bi se bavila onim o čemu postoji čulno iskustvo ili onim što se zasniva na čulnom iskustvu, a teologija onim čega nema u čulnom iskustvu. Na ovaj način one mogu paralelno da postoje, svaka posvećena svom načinu istraživanja. Ako bi sferu čulnog iskustva označili kao sferu koju možemo znati, onda se teologija okreće onim stvarima koje se ne mogu znati, ali se u njih može verovati, zato što je to stvar našeg izbora.
Ovaj poslednji način gledanja na odnos vere i razuma zastupali su engleski franjevci Rodžer Bekon (1210-1294), Duns Skot (1266-1308) i Vilijam Okam (1300-1350).
Duns Skot
U vezi sa razlikama između poslednja dva pristupa odnosu filozofije i teologije, razvila se na kraju srednjeg veka tzv. rasprava o univerzalijama ili opštim pojmovima. Svi ovi mislioci bavili su se Aristotelom, i ova rasprava je na neki način bila nastavak njegove rasprave sa Platonom. Pitanje koje se tada postavljalo bilo je: Da li su opšte reči:
1) samo imena kojima označavamo više sličnih pojedinačnih stvari koje jedino postoje (nominalizam), ili
2) one upućuju na pojmove našeg razuma kojima opisujemo pojedinačne svari, (konceptualizam), ili
3) postojanje opštih reči ukazuje da pored pojedinačnih stvari koje upoznajemo iskustvom, u realnosti postoje i nevidljive opšte suštine, o kojima naše opšte reči i opšti pojmovi svedoče (realizam).
Realizmu su bili skloni oni mislioci koji su smatrali da iz filozofije mogu doći uverljivi argumenti u prilog veri, da se, dakle, vera može dokazati. Tada su se pojavili i mnogi dokazi postojanja Boga. Nominalisti i konceptualisti su smatrali da svi nama dostupni dokazi, polaze od odnosa vidljivih stvari, i da se na taj način, preko vidljivih stvari, formiraju i svi naši pojmovi. Odatle sledi da se pomoću tih pojmova ne može dokazivati Božije postojanje. Odnos prema Bogu se mora ostaviti veri u okviru koje ne tražimo dokaze.
Na ovaj način, počelo je pretumačivanje uloge našeg razuma: po misliocima koji navešćuju modernu epohu, razum treba prvenstveno da se posveti razrešavanju svetovnih, praktičnih problema.
