Politika i filozofija su bliske utoliko što svaka politika operiše nekim idejama koje se tiču svih, i koje se naravno mogu kritikovati. Filozofiju prevashodno interesuju principi na kojima počiva neko društvo, a ne takozvana dnevna politika.

Makijavelijevo najpoznatije delo – Vladalac

Teoriju moderne politike osniva jedan renesansni mislilac – Nikolo Makijaveli (Italija, 1469-1527). Makijaveli je uvideo da je politika racionalna delatnost i da se u njoj zahtevaju znanja koja su drukčija od moralnih znanja. Njegovo delo predstavlja opis te racionalnosti koja se realno primenjuje u politici, dakle opis sredstava i ciljeva koji se javljaju u njoj. Po Makijaveliju cilj vladaoca treba da bude održanje države, a jeste i njegovo održanje na vlasti. Političar je dakle neko ko upotrebljava razum da bi ostvario ta dva cilja, a ne izaslanik boga na zemlji, čija je moralnost nesporna ili koji treba da zna samo moralne ciljeve da bi se njome uspešno bavio.

Kako filozofija ulazi u “Doba razuma”, 17. i 18. vek, filozofi se sve više osećaju slobodni da razmišljaju o osnovama društva. Oni traže razloge zbog kojih političke institucije postoje i žele da one opravdaju svoje postojanje pred sudom razuma. Zajedničko ovim teorijama je da smatraju da država počiva na društvenom ugovoru. Ideja društvenog ugovora govori o dve stvari. S jedne strane, ona kaže da se institucije mogu opravdati samo saglasnošću ljudi. Odatle sledi da institucije mogu biti promenjene ako se građanima učini da više ne zadovoljavaju njihove potrebe. Poredak se više ne posmatra kao nepromenljiv ili zaštićen nekim višim razlozima. Filozofija uzima kao svoj zadatak da ljude snabde principima koji im mogu poslužiti u toj promeni.

U Engleskoj, Lok piše Dve rasprave o vladi u kojima dokazuje da su svi ljudi po prirodi jednaki. Odatle sledi da svačiji interesi moraju biti uzeti u obzir u postavljanju društvenih principa. Posebno, Lok se zalaže za ograničavanje moći i prava države u odnosu na pojedinca. Kao ni drugi ljudi, tako ni državna vlast nema prava da ugrožava život, svojinu i privatnost pojedinca. Poredak treba da je sposoban da istrpi slobodno izražavanje mišljenja. Na ovaj način, za državu je ostavljen zadatak da čuva građanski mir i obezbeđuje sprovođenje pravednih zakona, jednom rečju, da omogućava da slobodni pojedinci mogu da teže vlastitim ciljevima koji su samo njihova stvar, a ne stvar države. Lok je, za razliku od Hobsa, smatrao da su ljudi takvi da će po prirodi sa radošću prigrliti ovakvo društvo, i da neće biti potrebno previše uzdignuti državnu vlast da bi ljude mogla držati u miru. Već smo rekli da su Lokove ideje najviše uticale na prosvetitelje. Ruso piše knjigu koje se baš zove Društveni ugovor u kojoj dokazuje da je suveren narod, a ne kralj ili izvršna vlast i da je izvor zakona opšta volja koja sve građane uzima kao jednake i formuliše osnovna pravila koja čine vezu među ljudima jednog društva.

Sve ove ideje pripremaju Francusku revoluciju, ali ona kao da izmiče razmišljanjima filozofa koji su teorijski uspostavljali osnove društva. Kao posledica revolucije u politici se javljaju nova pitanja. Da li je revolucija kao takva opravdana? Da li je pitanje hleba važnije ili isto tako važno kao i pitanje slobode? Ako i posle revolucije sve bude puno problema, da li je za to kriva revolucija ili premalo revolucije? Nije li razum suviše krhka i neodređena osnova na kojoj bi počivalo društvo, tako da se tradicija ipak ne može odbaciti?

Dok su se filozofi pre revolucije nadali da će principi o kojima pišu lako prokrčiti put do ljudi, posle revolucije je postalo jasno da to neće biti tako.

Giljotina je izmišljena posle Francuske revolucije. Njenu upotrebu, kao humaniji način izvršenja smrtne kazne od upotrebe sekire, predložio je Žozef Giljoten. On je predložio i da se ukinu javna izvršenja smrtne kazne, ali taj predlog nije prihvaćen.