Kada se posmatraju razna znanja, postavlja se pitanje po čemu se nauka razlikuje od onoga što nije nauka, odnosno po kom kriterijumu određujemo da jenešto nauka. Metodolozi su uvek želeli da otkriju ovaj kriterijum da bi jasnije omeđili i opisali način na koji nauka funkcioniše, čime bi bavljenje naukom postalo lakše i jednostavnije, između ostalog i zbog toga što bi ga pratilo manje nesporazuma i rasprava.

Razni kriterijumi su predlagani, ali se kao jedan od najboljih pokazao kriterijum koji je predložio austrijski filozof Karl Poper (Karl Raimund Popper – 1902-1994).

Nauka je ono znanje koje se može opovrgnuti, odnosno, znanje koje kao svoj važan deo sadrži metodu opovrgavanja vlastitih stavova.

Dakle, ne kaže se da je za nauku specifičan neki metod dolaženja do njenih stavova, pošto nam naučne teorije mogu pasti na pamet na različite načine. Ali, kada jednom dođemo do njih, da bi bile naučne, mora biti moguće da budu opovrgnute.
Metoda opovrgavanja teorija najčešće se sastoji od nekoliko koraka. Najpre se iz same teorije izvedu (dedukuju) posledice, odnosno, tvrdnje o tome šta će se dogoditi ako nešto uradimo. Zatim se posmatranjem ili eksperimentom utvrđuje da li se dogodilo ono što teorija predviđa. Ovim poređenjem realnosti i teorije utvrđuje se da li je teorija opovrgnuta ili potvrđena. Ishod ovih poređenja je u principu neizvestan, može se dogoditi i jedno i drugo. U zavisnosti od rezultata provere, teorije se dorađuju, potvrđuju ili odbacuju.

Ovaj kriterijum nauke zadovoljavaju sve prirodne nauke koje poznajemo: fizika, hemija, biologija, a takođe i društvene nauke, kao što je, recimo, sociologija.

Čuveni eksperimenti u fizici su uvek dobra ilustracija za mogućnost potvrđivanja ili opovrgavanja teorije. Evanđelista Toričeli (Evangelista Torricelli, 1608-1647) je eksperimentisao sa živom, kako bi potvrdio postajanje vazdušnog pritiska. Najpre je uočeno da stub vode koja se iz nekog bunara može izvući usisnom pumpom nikad nije veći od 10 metara. Toričeli je pretpostavio da je to zbog toga što ta visina stuba odgovara vazdušnom pritisku koji deluje na površinu vode u bunaru. Da bi to potvrdio, izmislio je eksperiment sa živom, koja je bila 14 puta teža od vode, i pretpostavio je da bi, pri istom vazdužnom pritisku, stub žive u epruveti morao biti 14 puta manji (0,76 m). Kada je eksperiment izveo, dobijena vrednost potvrdila je njegovo predviđanje.

Međutim, mi smo često izloženi tvrdnjama koje se predstavljaju kao nauka, ali u sebi ne sadrže ovaj metod provere, odnosno, opovrgavanja vlastitih stavova. Na primer, astrologija sadrži mnoge tvrdnje o vezi karaktera i položaja planeta, ali ne opisuje metod čiji bi rezultat moglo biti opovrgavanje astroloških tvrdnji. To ne znači da astrološke tvrdnje nisu tačne, već samo da one nisu izložene u obliku nauke i zbog toga ne spadaju u nauku. Istu osobinu imaju i religijska učenja i razna popularna mišljenja, recimo, feng-šui (učenje o uticaju rasporeda predmeta u kući na energiju koja se u njoj oseća).

Značaj pitanja kriterijuma nauke posebno je uočljiv kada je neko znanje sporno za neku veliku grupu ljudi. Deo biologije, teorija evolucije, često je izložena prigovorima religioznih osoba koje smatraju da je živi svet stvorio Bog u jednom trenutku i da nije bilo istorije duge milionima godina u toku koje su mutacijama i prirodnom selekcijom vrste nastajale jedne iz drugih. U toku tih rasprava često se teoriji evolucije postavlja pitanje: Kako ona zna da je jedna vrsta nastala iz druge, kada se to dogodilo pre više desetina miliona godina? Pravi odgovor na ove primedbe mogao bi biti da i teorija evolucije – kao i svaka druga nauka – u sebi sadrži momenat pretpostavke ili hipoteze, ali da je teorija evolucije nastala kao pokušaj da se u jednu celinu povežu dobijeni podaci o morfologiji i genetici živih bića, fosilima i varijetetima koji postoje u živom svetu. U stvari, teorija evolucije predstavlja za sad najbolje moguće racionalno objašnjenje nastanka živih bića, koje ne mora da negira pretpostavku da je na proces evolucije moglo delovati neko više inteligentno biće.

Opovrgavanje je normalan i uobičajen deo nauke, a nije deo ne-naučnih desciplina. Nauka se razlikuje od nečeg što nije nauka po tome što nauka poziva na proveru svojih zaključaka i dozvoljava njihovu promenu ukoliko se novi zaključci pokažu boljim.

Ključne reči: nauka, kriterijum nauke, metoda opovrgavanja, potvrđivanje, teorija evolucije

Rezime: Lekcija objašnjava da je kriterijum nauke mogućnost opvrgavanja njenih stavova. To znači da kao svoj deo nauka sadrži i metodu za proveru i opovrgavanje vlastitih stavova. Ova osobina razlikuje nauku od raznih oblika dogmatizma, sujeverja ili popularnih učenja.