Kartezijus je bila latinska verzija imena Rene Dekarta, francuskog filozofa sa početka 17. veka (1596-1651). Ali, pre nego o Dekartu, nešto o revoluciji.
Revolucija je neka nagla ili jasna promena u okviru neke sfere. Ovaj pojam ima pozitivnu konotaciju u okviru predstave da istorija u principu ide napred, ka boljem. Revolucije guraju ka tom boljem. Ideju o tome da istorija napreduje, eksplicitno su zastupali Marks i Hegel. To nije slučaj kod svih filozofa, Niče je recimo mislio da se istorija ponavlja, a u međuvremenu može da nazaduje. Platon je mislio da ljudski rod nazaduje, od zlatnog, preko srebrnog, do bronzanog (njegovog) doba.
Sve u svemu, pozitvna predstava o revolucijama preovlađuje. Retko ko danas dovodi u putanje Američku revoluciju, Francusku revoluciju, naučne revolucije, dok su socijalističke revolucije nekad percipirane kao jasan korak napred, dok su danas sporne, zbog elementa nasilja i drugih razloga. Prelazak u fašizam niko ne zove revolucijom.
Ako ostavimo razradu tih pitanja za neku sledeću lekciju, ima revolucija koje se dešavaju u okviru mišljenja, a mogu da se opišu neutralnim terminima. Čitava moderna filozofija predstavlja jednu takvu revoluciju, promenu u mišljenju koja je otvorila nove načine sagledavanja stvarnosti, prevashodno, na nov, naučni način.
Dekart i ostali moderni filozofi najpre su želeli da se udalje od Aristotela i njegovog načina posmatranja sveta kroz svrhe. Za Aristotela, svet je oblikovan prema idealnom modelu, a objašnjava se tako što ono što se u njemu događa predstavlja težnju kao tom modelu, koji je svrha celog sveta. Dekart je, među ostalima, hteo da se svet objasni iz samog sebe, nezavisno od toga ima li, ili nema, ovog modela (svrhe). Hajde da razmišljamo o tome kako funkcioniše ovaj svet, posmatrajući samo tzv. delatne uzroke, koje možemo iskustveno proveravati. Da li je biljkama potrebna voda? – saznajmo u iskustvu, Kako će se ponašati đule koje ispalimo iz topa? – saznajmo u iskustvu, Po kojim se putanjama kreću zvezde? – saznajmo u iskustvu, kroz teleskope. Ne moramo da znamo zbog čega je sve to tako (radi koje svrhe) nego samo kako je i kojim matematičkim modelima se to što postoji može opisati (recimo, ono đule kreće se po paraboli – uvek).
Ali, za Dekarta je možda još važnija jedna misaona revolucija, koja se samo posredno tiče matematike. Dekart je mislio da se čovek sam, zahvaljujući svetlosti svoga razuma, može uveriti da je nešto istina. Revolucija je bila u tome što je time odbačeno pozivanje na neki autoritet da bi nešto postalo istina. Istina nije istina jer je to neko važan rekao, nego jer svaka racionalna osoba može da se uveri, nakon što dobije dokaze ili razloge, da je to tako. A tih racionalnih osoba nema malo. Dekart kaže, na početku svoje knjige Rasprava o metodi: “Zdrav razum je nešto što je na svetu najbolje podeljeno (među ljudima)”. Dakle ljudi mogu da napreduju tako što zajedno koriste svoj razum i proveravaju u čemu se na osnovu njega slažu, a u čemu još treba da raspravljaju.
Što će reći: “mislimo, dakle, postojimo”, ako u množinu prebacimo, njegovu čuvenu izjavu “Mislim, dakle, postojim” (na latinskom Cogito, ergo, sum).
Simply as that.
