Kant je tvrdio da ga je Hjumova filozofija, trgnula iz “dogmatskog dremeža”. Pa ipak, u nešto promenjenom kontekstu i za razliku od Hjuma, kod Kanta je upravo razum izvor moralnih normi.

Promenjeni kontekst se sastojao u tome što se Kant ne pita kako da opravda sve vrednosne stavove na isti način, nego se odvojeno bavi takozvanim moralom u užem smislu, odnosno, stavovima oko kojih je moguće da se slože svi i da ih učine predmetom obaveze ili dužnosti, i ostalim vrednosnim stavovima kod kojih se ne postavlja taj zahtev.

Ova razlika koja se proteže duž etike je lako shvatljiva. Možete smatrati da je dobro nositi dugu kosu, ali teško da ćete to smatrati obavezom svih. Razum, po Kantu, ima svoje mesto upravo u pravljenju ove razlike i određivanju koji je stav pogodan da bude smatran predmetom obaveze, odnosno, koji je stav najnepristrasniji i jednako okrenut interesima svih. Tu vidimo zašto smo na početku našeg prikaza Kantovog učenja rekli da je on u filozofiji tragao za univerzalnim normama.

On je smatrao da tu osobinu univerzalnosti može da ispita samo razum i da se zbog toga etika ipak zasniva na razumu, a ne samo na osećanjima. Osećanja nas u tom pogledu mogu varati. Razmišljanje i razlozi bi trebali da budu pouzdaniji i nezaobilazan vodič koji može da utiče na osećanja kada mu se ona protive.

Kada naš razum hoće da bude praktičan i da odredi ispravna moralna pravila, on treba da se rukovodi osnovnim pitanjem koje definiše moral: Za koja pravila (Kant kaže “maksime”) možemo hteti da našom voljom postanu opšti zakon?

Ovaj ispit, po Kantu, ne mogu da prođu bilo kakva pravila. On predlaže jedno pravilo za koje smatra da je nepristrasno i da može biti prihvaćeno od strane svih:

“Postupaj tako da tuđu i svoju ličnost, nikad ne tretiraš samo kao sredstvo za neke druge svrhe, nego uvek i kao svrhu po sebi“.

Ovo pravilo bi trebalo da prihvate svi zato jer je njime svačija ličnost i sloboda u celini zaštićena. Jedino je zabranjeno uskraćivati isto to pravo na celovitost ličnosti i na slobodu izbora drugima.

Ovo pravilo iziskuje poštovanje i može biti prihvaćeno  nezavisno od toga kakve su naše druge svrhe i namere u životu, pa je zbog toga nepristrasno. Ono ne nalaže da ga poštujemo ako želimo da postignemo nešto za sebe, dakle nije hipotetičko pravilo, već kategoričko (bezuslovno). Kant je ovakva pravila zvao kategorički imperativi.

Kategorički imperativ se može formulisati i ovako:

“Postupaj tako da svoju slobodu koristiš samo dotle dok ne ugrožavaš slobodu drugoga”.

Odavde se vidi da moral, iako ima veze i sa osećanjima, obavezama i dužnostima, ima veze i sa slobodom ili autonomijom ličnosti. Svako sam sebi nalaže poštovanje ovakvih moralnih pravila, jer do njihove ispravnosti može da dođe sam, upotrebom svog uma. Ovakav moral je minimalan moral jer ne određuje šta će pojedinac dalje raditi i koje će vrednosti poštovati, već mu samo nalaže da poštuje vrednost svoje slobode i slobode drugoga.

Suprotnost autonomiji je heteronomija, ponašanje u kome nam pravila postupanja uvek nalažu naše sklonosti, očekivana korist, spoljašnji nalozi običaja ili religije, ili autoriteti, koji nisu prošli opravdanje pred umom.

Na ovaj način, Kant je ponovo razumu i inteligenciji vratio važnu ulogu u etici.