Hegel

Hegel (1770-1831, Nemačka) je, pored Kanta, najznačajniji mislilac Nemačkog klasičnog idealizma. Napisao je obimno delo. Među njegovim knjigama ističu se Fenomenologija duha i Istorija filozofije. Kao i Aristotel, Hegel je dao svoju filozofsku istoriju prethodnih vekova civilizacije, dajući svakom filozofu prošlosti mesto u razvoju duha.

Ovaj razvoj duha je tema koja Hegela razlikuje od Kanta. Kant se nije bavio razvojem duha u vremenu, dok je to centralna tema kod Hegela. Hegel je istoriju duha shvatao kao put dolaženja duha do svesti o vlastitoj suštini. Duh je subjekt te istorije i kretanje duha prevashodno zavisi od njegove prirode, a ne od spoljašnjih činilaca.

Ono što duh pokreće je težnja ka prevazilaženju postojećih ograničenih oblika mišljenja. Hegel polazi od činjenice da nijedna filozofija ne zahvata celu istinu, nego da na svet i čoveka gleda iz svog ugla, naglašavajuci neke momente, a neke zanemarujući. Smenjivanje filozofija za Hegela ipak nije lutanje, nego svaka naredna filozofija negira nešto iz prethodne, istovremeno se trudeći da istine prethodne filozofije preuzme. Tako se kretanje duha odvija po šemi koja čini dijalektiku duha: pozicija (teza) – negacija (antiteza) – sinteza.

Kada se ovo kretanje proučava, Hegel je mislio da je jasan i cilj kome filozofija teži. Taj cilj je da slobodi obezbedi što istaknutije mesto i da sloboda postane odlučujuća u formiranju nauke i društva. Duh teži tome jer shvata da je sloboda njegova suština.

Ovo shvatanje istorije Hegel je ilustrovao istorijskim razvojem od istočnjačkih carstava, preko grčkih polisa, do modernog hrišćansko-protestantskog sveta. U tom razvoju se prava čoveka i građanina povećavaju. Međutim, dvojna priroda Francuske revolucije (1789. godina; Hegel je tada imao 19. godina), u kojoj su proklamovane veće slobode i prava, ali je istovremeno došlo do revolucionarnog terora, učinila je Hegela opreznim. On je zbog toga istovremeno verovao u neminovnost napretka u istoriji, ali je naglašavao i značaj postojećih običaja i institucija (država, crkva, porodica). Kao i u filozofiji, ono što je bilo ranije ne treba da bude potpuno negirano, nego “ukinuto”. “Ukinuti”, znači preuzeti “istinu” ranije faze, ali tu istinu uključiti u širu istinu, koja će se nešto više približiti istini celine – apsolutu.

Taj Hegelov stav “istina je celina”, znači da uvek treba da ispita i uvaži sve dobre argumente o nekoj temi. Istinu ponekad i nije moguće reći ukratko, već je potrebno preći duži put na kome se ona tek formira.

Pravi zadatak filozofije je da odredi mesto nekog vremena u razvoju duha, jer filozofija je svoje vreme shvaćeno u mislima. Pre Hegela ovaj momenat u filozofiji nije bio toliko naglašen. Ranije, predmet filozofije nisu bile stvari koje su na bitan način zavisne od istorijskog vremena. Filozofija je pretežno želela da preskoči prolaznost i vreme i posveti se onom što je nepromenljivo i večno.