Savest vremena

Fridrih Niče

Problem morala

Upravo zato što su filozofi morala samo grubo, u proizvoljnim izvodima i grubim skraćenjima poznavali moralne činjenice, recimo kao moral svoje okoline, svoga staleža, svoje crkve, duha svoga vremena, svoje klime i kraja – upravo zato što su bili slabo obavešteni i čak nedovoljno radoznali u pogledu na različite narode, vremena i minula stoleća – oni nikad nisu upravili svoje poglede ka istinskim problemima morala, koji se pojavljuju tek pri upoređivanju mnogih morala. Celokupnoj dosadašnjoj “nauci o moralu” nedostajao je – ma koliko to čudno zvučalo – problem samog morala; nedostajala je sumnja da u moralu postoji nešto problematično. Ono što su filozofi nazivali “utemeljenjem morala” i što su iziskivali od sebe bilo je – gledano u pravom svetlu – naučni vid opšteg verovanja u vladajući moral, novo sredstvo za izražavanje tog verovanja, znači – čak činjenica unutar određenog morala, pa i – na kraju krajeva – neka vrsta poricanja da se taj moral sme kao problem shvatiti – i u svakom slučaju protivljenje ispitivanju, razlaganju, dovođenju u sumnju i vivisekciji upravo tog verovanja. …
Fridrih Niče, S one strane dobra i zla, str. 73

Svi ti morali koji se obraćaju pojedincu da bi ga, kako se to obično kaže, “usrećili” – nisu ništa drugo do uputstva za ponašanje koja se tiču stupnja opasnosti u kojoj pojedinac živi sam sa sobom; recepti protiv njegovih strasti, njegovih dobrih i rđavih sklonosti, ukoliko one imaju volju za moć i žele izigravati gospodara; mala i velika lukavstva i smicalice, obavijene tajnovitim mirisom kakvog domaćeg leka i bapske mudrosti; po formi, svi ti morali barokni su i nerazboriti – jer se obraćaju “svima”, jer uopštavaju tamo gde se ne sme uopštavati. Svi oni govore bezuslovno, smatraju sebe bezuslovnim; nisu začinjeni nijednim zrncetom soli i podnošljivi su – čak zavodljivi – samo onda kad su odveć začinjeni i počnu opasno da mirišu, pre svega na “drugi svet”.
str. 81.

Strast i mišljenje

Postoji samo perspektivno gledanje, samo perspektivno “saznavanje”; i što više svojih strasti uvodimo u igru kada je reč o nekoj stvari, što više očiju, raznih očiju, imamo za istu stvar – to će potpuniji biti i naš “pojam” te stvari, to će potpunija biti i naša “objektivnost”.
F. Niče, Genealogija morala, str. 247.

Prevrednovanje vrednosti

Ka novim filozofima; nemamo drugog izbora; ka duhovima koji su dovoljno iskonski i snažni da daju podstreke za suprotna vrednovanja i da prevrednuju, prokrenu “večne vrednosti”; ka pretečama, ka ljudima budućnosti, kadrim da sadašnjost povežu uzama koje volju milenijuma usmeravaju na nove staze.
F. Niče, S one strane dobra i zla, str. 87.

Zaratustrino učenje o Zemlji i nadzemaljskim nadama

Kad Zaratustra dođe u obližnji grad, koji se nalazio pored šume, zateče onde silan narod okupljen na trgu: jer bilo je obznanjeno da će videti igrača na užetu. I Zaratustra se ovako obrati narodu: Ja vas učim o natčoveku. Čovek je nešto što treba prevazići. Šta ste učinili da bi ste ga prevazišli?Sva su bića dosad stvorila nešto iznad sebe: a vi želite da budete oseka usred ove velike plime i radije čak da se vratite životinji nego da prevaziđete čoveka? …

Natčovek je smisao zemlje. Vaša volja neka kaže: natčovek nek bude smisao Zemlje!

Preklinjem vas, braćo, ostanite verni Zemlji i ne verujte onima koji vam govore o nadzemaljskim nadama! Trovači su oni, znali to ili ne.

Prezirači života su oni, odumiru sami zatrovani, i Zemlja ih je sita: pa neka se počiste sa sveta! …

Nekad je ogrešenje o Boga bilo najveće ogrešenje, ali Bog je umro, a s njim su umrli i ovi grešnici. Greštiti se o Zemlju sad je najstrašnije, i utrobu nedokučivog poštovati više nego smisao Zemlje!

Nekada je duša s prezirom gledala na telo: i u to doba je taj prezir bio nešto najviše: – želela je da ono bude mršavo, grozno, izgladnelo. Tako je smerala da umakne njemu i Zemlji.
Fridrih Niče, Tako je govorio Zaratustra, str. 44.

Pohvala prolaznom (o vremenu)

Nekad se govorilo: bog, dok se gledalo na daleka mora; a ja sam vas sad naučio da kažete: natčovek. …

Da li biste mogli da zamislite nekog boga? – ali volja za istinom neka vam znači: da se sve preobrazi u ono što je zamislivo za ljude, vidljivo za ljude, osetljivo za ljude! Svojim sopstvenim čulima treba da mislite do kraja? …

Bog je misao koja krivi sve što je pravo i obrće sve što stoji. Šta? Zar da vreme nestane, i sve prolazno da je samo laž?

Ova pomisao je vrtoglavica i nesvestica za ljudske kosti, pa čak i želudac goni na povraćanje: uistinu, vrtoglavom bolešću nazivam ovakvo nagađanje.

Zlim to nazivam i čovekomrzačkim: celo to učenje o onom jednom, punom, nepokretnom, dovoljnom i neprolaznom!

Sve neprolazno – samo je poređenje. A pesnici suviše lažu. –

Ali najbolja poređenja treba da govore o vremenu i postajanju: treba da budu pohvala i opravdanje svekolike prolaznosti!

Stvarati – to je veliki spas od patnje, i olakšanje života. Ali da bi stvaralac nastao, za to je neophodan bol i mnogo preobražavanja.
str. 126-127.

Vrlina različitosti

Zato govori i mucaj: “To je moje dobro, to volim, ovako mi se potpuno sviđa, samo ovako želim da je dobro.

Ne želim ga kao božji zakon, ne želim ga kao ljudski propis i nuždu: neka mi ovo ne bude putokaz za nadzemaljske predele i rajeve. Zemaljska vrlina je ono što volim: malo pameti je u tome, a najmanje um sviju.

Ali ova ptica je kod mene izgradila gnezdo: zato je volim i mazim – sad ona sedi kod mene na svojim zlatnim jajima.”

Tako treba da mucaš i da hvališ svoju vrlinu.
str. 126-127.