Program teorije saznanja

Pošto je, dakle, moja namera da istražim poreklo, izvesnost i opseg ljudskog znanja, kao i osnove i stepene verovanja, mnenja i saglašavanja, ja zasad neću ulaziti u fizičko razmatranje duha, niti ću se truditi da ispitam u čemu je njegova suština, niti kakvim kretanjima duha ili promenama tela mi dobivamo osete u organima ili ideje u razumu: niti da li sve te ideje, ili pojedine od njih, zavise u svom formiranju od materije ili ne; to su spekulacije kojima se ja, ma koliko bile zanimljive i zabavne, neću baviti, jer se one nalaze van okvira zadatka koji sam preduzeo. Za moju sadašnju svrhu biće dovoljno da proučim ljudske sposobnosti razabiranja u njihovoj primeni na predmete sa kojima dolaze u dodir; i čini mi se da moja razmišljanja o toj stvari neće biti sasvim uzaludna ako tim prostim istorijskim metodom uspem da nekako objasnim načine na koje naš razum dobiva svoje pojmove o stvarima, i utvrdim bar neke kriterije pouzdanosti našeg znanja, …

Ako ovim ispitivanjem prirode razuma uspem da otkrijem kakve su njegove moći, dokle one dosižu, kojim su stvarima bar u nekoj meri dorasle, a u kojima nas izdaju, rekao bih da onda neće biti zgoreg ubediti neumorni ljudski duh da bude oprezniji, da se ne meša u stvari koje su iznad njegovog shvatanja, da stane kad dođe do kraja svojih mogućnosti, da se pomiri sa neznanjem u onim stvarima za koje se posle ispitivanja utvrdi da su izvan dosega naših sposobnosti.
Džon Lok, Ogled o ljudskom razumu, str. 19, 21. (ovaj citat smo već upoznali u lekciji 3. -Filozofske dicsipline)

Odakle potiču naše ideje?

Džon Lok

1. Ideja je predmet mišljenja . – Pošto je svaki čovek sam u sebi svestan da misli, i da ono čime se njegov duh bavi dok misli jesu ideje koje se u njemu nalaze, nema nikakve sumnje da ljudi imaju u svom duhu razne ideje, kao što su na primer one koje se izražavaju rečima “belina”, “tvrdoća”, “slast”, “mišljenje”, “kretanje”, “čovek”, “slon”, “vojska”, “pijanstvo” itd. Prema tome, na prvom mestu treba istražiti kako ih on stiče. Znam da postoji prihvaćeno mišljenje da ljudi imaju urođene ideje i prvobitne zapise, utisnute u njihov duh na samom početku bića. To mišljenje sam već opširno ispitao, i smatram da da će ono što sam rekao u prethodnoj knjizi biti mnogo lakše primljeno kad budem pokazao odakle razum dobiva sve te ideje koje poseduje i kojim putevima i stadijima one dolaze u duh; za svedočanstvo o tome ja ću se pozvati na iskustvo i zapažanje svakog čoveka.

2. Sve ideje potiču iz oseta ili refleksije . – Pretpostavimo dakle da je duh, kako se kaže, beo papir bez ijednog slova, bez ijedne ideje; na koji način se on ispunjava? Odakle on stiče onu ogromnu zalihu koju je marljiva i neograničena čovekova mašta islikala na njemu, sa gotovo beskrajnom raznolikošću? Otkuda mu sav taj materijal uma i znanja? Na to ja odgovaram jednom rečju: iz iskustva; na iskustvu je zasnovano, i iz njega u krajnjoj liniji proizlazi, sve naše znanje. Moć zapažanja je ta koja pribavlja našem razumu sav materijal mišljenja – bilo da se bavi spoljašnjim čulnim predmetima, ili da mi sami posmatramo unutrašnje operacije našeg duha, i razmišljamo o njima. Ta dva načina zapažanja jesu izvori znanja, iz njih proističu sve ideje koje imamo, ili koje prirodno možemo imati.

3. Predmet oseta jedan izvor ideja . – Prvo. Naša čula, baveći se pojedinim čulnim predmetima, prenose u duh više raznih opažaja o stvarima, prema tome na koliko raznih načina ti predmeti deluju na njih; tako stičemo ideje žutog, belog, vrućine, hladnoće, mekog, tvrdog, gorkog, slatkog, sve ono što zovemo čulnim osobinama; … Taj veliki izvor većine naših ideja, koji potpuno zavisi od čula i putem njih snabdeva razum, ja nazivam “osetom”.

4. Radnje našeg duha drugi izvor ideja . – Drugi izvor iz koga iskustvo snabdeva raznim idejama jeste opažanje radnji našeg duha u nama, kad se on bavi idejama koje je stekao; kad duša razmatra te radnje i razmišlja o njima, razum iz toga stiče još jedan niz ideja koje se ne mogu izvući iz spoljašnjih stvari; kao što su na primer: opažanje, mišljenje, sumnjanje, verovanje, zaključivanje, znanje, htenje, i svakojake radnje našeg duha. … Svaki čovek ima taj izvor ideja potpuno u sebi; on veoma liči na neko čulo, iako nema nikakva posla sa spoljašnjim predmetima, i zato ga možemo dosta adekvatno nazvati “unutrašnjim čulom”. Ali kako sam ono drugo nazvao “osetom”, nazvaću ovo “razmišljanjem” ili “refleksijom”…

5. Sve naše ideje dolaze iz ta dva izvora . -Ali kako onaj prvi izvor nazivam osetnošću, tako ovaj zovem razmišljanjem (refleksijom, reflexion ), i to zato što su ideje koje on pruža, samo takve, kakve duh dobija razmišljajući (reflektirajući) o svojim vlastitim unutrašnjim radnjama. Džon Lok, Ogled o ljudskom razumu, str. 93-95.

O našim kompleksnim idejama supstancija

1. Kako se prave ideje o supstancijama . – Pošto duh, kako sam već izjavio, stiče velik broj prostih ideja o spoljašnjim stvarima preko čula, i o svojim sopstvenim radnjama preko refleksije, on ujedno zapaža da neke od tih prostih ideja uvek idu zajedno; pošto se po tom pretpostavlja da one pripadaju istoj stvari, i pošto se reči prilagođavaju uobičajenim shvatanjima i praktičnoj potrebi brzine, te ideje, tako ujedinjene u jednom predmetu, nazivaju se jednim imenom; i mi smo onda neoprezno skloni da u svom govoru i mišljenju posmatramo to kao jednu prostu ideju, dok je to ustvari kombinacija od više ideja sastavljenih u jedno; jer mi, kao što sam rekao, ne možemo zamisliti kako bi te proste ideje mogle postojati same za sebe, i zato po navici pretpostavljamo neki substratum u kome one postoje i iz kojeg proizilaze, i nazivamo to “supstancija”.

2. Naša ideja o supstanciji uopšte . – Tako ako se bilo ko zapita kakav je njegov pojam o čistoj supstanciji uopšte, videće da o tome nema nikakve druge ideje osim pretpostavke o nečemu što predstavlja podlogu onih kvaliteta koji su kadri da u nama proizvedu proste ideje, i koji se obično nazivaju “akcidencijama” (uzgrednim svojstvima). Ako zapitamo nekoga: ” Šta je predmet u kome je sadržana boja ili težina?” – on će moći da odgovori samo da su to “čvrsti rasprostrti delovi”. A ako bismo ga zapitali: “Šta je to što sadrži čvrstoću i prostornost?”, njemu ne bi bilo ništa lakše nego onom ranije pomenutom Indijcu koji je rekao da svet leži na velikom slonu, pa kad su ga zapitali na čemu stoji slon, on je odgovorio: “Na jednoj velikoj kornjači”; a kad su ga dalje pritesnili da objasni šta podržava tu plećatu kornjaču, on je odgovorio da je to nešto što on ne zna. …
str. 311.

Međutim, kad tražimo znanje o supstancijama, nedostatak ideja prikladnih za takvo istraživanje nameće nam sasvim drukčiji metod… Tu treba da u zmemo sasvim suprotan pravac: pošto nam nedostaju ideje o realnim suštinama supstancija, moramo napustiti svoje misli i poći ka samim stvarima u njihovom postojanju. Iskustvo nas tu može naučiti više nego um; samo opitom [eksperimentom] mogu sigurno saznati koji još kvaliteti postoje zajedno sa onima koje već imam u svojoj kompleksnoj ideji, tj. na primer da li je ono žuto, teško, topljivo telo koje nazivam “zlato” kovno ili nije; a bilo kako da ispadne opit, ono što sam njime utvrdio važi samo za to telo koje sam ispitao, a ne i za sva ostala žuta, teška i topljiva tela. To je zato što kovnost ne proizlazi ni na koji način iz moje kompleksne ideje, što ona nije vidljivo i nužno povezana ili nesaglasna sa kombinacijom takve boje, težine i topljivosti u bilo kojem telu.
str. 710.

O znanju uopšte

2. Znanje je opažanje slaganja ili neslaganja naših ideja. – Meni dakle izgleda da znanje nije ništa drugo već opažanje povezanosti i slaganja, ili neslaganja i nespojivosti ma kojih naših ideja. Ono se sastoji samo u tome. Gde ima takvog opažanja ima i znanja; a gde ga nema, tamo mi možemo izmišljati, nagađati, ili verovati, ali znanja ustvari nemamo.
str. 579

O moralu

Pošto nam je jasna ideja o Vrhovnom biću, beskrajnom po moći, dobroti i znanju, čije smo mi delo i od koga zavisimo, kao i ideja o o nama samima kao razumnim, za shvatanje sposobnim bićima, ja mislim da bi te dve ideje, kad bi se razmotrile i istražile kako treba, poslužile kao osnove naših dužnosti i pravila našeg delovanja, tako da bi pomoću njih moralnost postala nauka koja se može dokazivati demonstracijom; ne sumnjam da bismo tada, izvođenjem nužnih zaključaka iz postavki koje su same po sebi očevidne i nepobitne kao i one u matematici, mogli da stvorimo merila pravde i nepravde za svakog ko bi hteo da se toj nauci posveti sa istom pažnjom i objektivnošću sa kojom se posvećuje recimo matematici.
str. 605.

O jednakosti ljudi

Prirodno stanje ima prirodni zakon da upravlja njime, koji obavezuje svakoga; a um, koji predstavlja taj zakon, uči sve ljude, koji ga pitaju za savet, da pošto su svi ljudi jednaki i nezavisni, niko ne treba da nanosi zlo tuđem životu, zdravlju, slobodi i posedu. Jer svi su ljudi delo jednog svemogućeg beskrajno mudrog Tvorca; pošto su svi sluge jednog suverenog gospodara, upućeni u svet njegovom zapovešću i zbog njegove svrhe, oni su svojina onoga čije su delo, stvoreni da traju dok postoji njegova a ne nečija druga volja.
Džon Lok, Dve rasprave o vladi, str. 238.

Na počecima filozofije u Staroj Grčkoj čula i čulno iskustvo nisu bili posmatrani kao izvor moguće saglasnosti među ljudima, nego obrnuto, kao izvor razlika i nepouzdanosti. O saznanju putem čula i njegovoj varljivosti stalno se govorilo kroz primer dvojice ljudi koji, iako su u istoj prostoriji, jedan oseća hladnoću, a drugi toplotu. Filozofi su zbog toga izvor slaganja tražili u matematici i svetu urođenih Ideja (Platon), posebno ideja o onome što je dobro, o vrlini i moralu. Sledeći Bekona, Lok prvi put jasno obrće ovu perspektivu i stavom da sve saznanje potiče iz iskustva, čula posmatra kao izvor prve saglasnosti među ljudima. U periodu posle Loka teško ćemo naći filozofa koji ne bi prihvatio da se opravdanje stavova prirodnih nauka u krajnjoj liniji mora tražiti u iskustvu. Međutim, na ovaj način nismo ostavili sve probleme iza sebe. Na primer, ako je izvor objektivnosti u spoljašnjem čulnom iskustvu i nema urođenih ideja, onda naš moral – koji ne govori o tom iskustvu – kao da ostaje da visi u vazduhu, bez pravog opravdanja. Zbog toga Lok ipak znanje o moralu stavlja u istu ravan sa matematičkim znanjem, izuzimajući ga iz sfere koja se zasniva na iskustvu, a dajući mu jako opravdanje u sličnosti sa matematičkim stavovima koji su oduvek bili primer pouzdanosti. Tek će Hjum napraviti još jedan korak tvrdnjom da je naše znanje o moralu sličnije našem znanju iz prirodnih nauka, nego matematici. Zbog toga Hjum etiku i prirodne nauke zajedno naziva “moralnim naukama”.