Dejvid Hjum (1711-1776, Edinburg, Škotska) je mislilac sa kojim se završava period empirizma u modernoj filozofiji. Hjumov cilj u filozofiji bio je da što preciznijim argumentima uzdrma poverenje u potpuno izvesne stavove o svetu do kojih dolazimo na ovaj ili onaj način.

Svo znanje Hjum deli na dva dela: znanje o odnosima ideja i znanje o činjenicama.

Matematika i logika su jedinstvene po tome što predstavljaju znanje o odnosima među idejama. To znači da bi matematika bila moguća, ista i tačna, čak i da takve stvari kao što su trouglovi ne postoje u materijalnom svetu. Matematika se sastoji od iskaza koji su nužni i potpuno izvesni.

Ali, ne treba se nadati da do iste izvesnosti možemo doći kada saznajemo prirodu i njene zakone, kao što to podrazmeva racionalizam.

Evo kako Hjum to dokazuje. Karakteristika prirodnih nauka je da one tragaju za zakonima prirode, odnosno nužnim vezama između prirodnih pojava. Kada kažemo da je neka pojava uzrok druge pojave smatramo da je tačno da će uvek kada imamo jednu stvar ona proizvesti određenu drugu stvar. Naučni zakoni, dakle, ne tvrde samo da postoji stalna veza između dve pojave, primećena u prošlom iskustvu, nego i da je ta veza nužna, odnosno da će se po nužnosti ponoviti uvek. Naučni zakoni uvek imaju tu formu opšteg stava i pretenduju na opšte važenje. To se ne može izbeći jer nauka uvek predviđa trudeći se da bude korisna svakome i u svim slučajevima.

Sada se postavlja pitanje, odakle mi možemo znati da je neka veza nužna i da je naše predviđanje tačno?

Hjum prvo primećuje da ta nužnost nije logička, jer posledicu neke pojave ni na koji način ne možemo znati pre nego je ustanovimo u iskustvu. Na primer, pokušajte da iz ideja koje dobijate dok iz daljine posmatrate vatru, zaključite da će vas ta stvar opeći ili se ugasiti bez kiseonika. Ako bi prvi put videli vatru to bi išlo izuzetno teško. Iz tog zaključka sledi da je za saznavanje prirodnih veza potrebno iskustvo.

Medjutim, iskustvo ne može da pruži potpunu izvesnost, jer mi možemo znati samo da se nešto dogodilo u prošlosti, a ne i da li će se ponoviti u budućnosti.

Hjum iz ovoga zaključuje da u osnovi verovanja da je nešto zakon, ne stoji nikakvo znanje koje se može izvesno znati, već navika našeg duha da dve stvari, koje su se javljale zajedno, asocira jednu sa drugom i da očekuje njihovo ponovno vezano javljanje u budućnosti.

Iako je ovakav temelj ljudskog znanja u jednoj osobini ljudske prirode dovoljan za praktične svrhe, iz njega sledi da je sve znanje o prirodi, budući da u njemu nema logičke nužnosti ni potpune iskustvene potvrđenosti, samo manje ili više verovatno i da se prema njemu treba odnositi bez dogmatičnosti, očekujući da će se ono menjati, biti opovrgavano i usavršavano. Nekome se može učiniti da smo sa ovakvim stavom nešto izgubili, dok smo ustvari dobili jer smo se rešili samo jedne zablude o moćima našeg razuma.

Odnos “jeste” i “treba” iskaza

Hjum je smatrao da i važeći principi u etici i politici, počivaju na sličnoj vrsti osnove – ljudskoj prirodi. Izvan nje, ni među idejama, ni među čulnim iskustvima, nema etičkih činjenica koje bi bile nepromenljive i večne. Do nekih etičkih činjenica možemo doći tek ako svoj pogled usmerimo ka sebi, i shvatimo da se etika zasniva na našem promenljivom i posebnom biću.

Da su te dve sfere odvojene možemo videti ako probamo da pokažemo da neka empirijska činjenica nužno povlači određeni stav odobravanja ili neodobravanja nečega. Na primer, ako čujemo da je dan sunčan ili da je olovka oštra da li pri tom osećamo automatski poriv da nešto odobravamo ili ne odobravamo? Možemo da se složimo sa Hjumom da to nije slučaj. Sledeći sličnu argumentaciju onoj koju smo već upoznali, Hjum sada tvrdi da su stavovi etike (“treba” iskazi) i stavovi o činjenicama (“jeste” iskazi) logički nezavisni i neizvodivi jedni iz drugih.

Ovaj odnos je dobio naziv “Hjumova provalija“.

Hjumova provalija govori o tome da je neopravdano primoravati nekoga da prihvati naše vrednosti pod izgovorom neoborivosti naših verovanja. Čak i da pred nekoga stavimo sva znanja ovoga sveta, koja su toliko tačna da je u njima preslikano božije znanje, još uvek će za odgovor na pitanje da li je nešto dobro biti neophodno da on pogleda u vlastito srce. Ako sfera činjenica ograničava ono što može biti istinito ili lažno i o čemu sudi razum, onda etika nastaje prvenstveno pod uticajem naših osećanja, zapravo posebnog moralnog čula. Te dve sfere su u principu odvojene, znanje o činjenicama nam još ne govori šta treba da odobravamo i kakvi treba da budemo. Evo još nekih posledica ovakvog stava: Ako su ove sfere odvojene onda je slobodno istraživati i opovrgavati stavove iz sfere činjenica, a da ne budete automatski optuženi da na taj način potkopavate društveni moral. Većina naučnih doostignuća tog vremena napadana je upravo sa ovim argumentom, da će prihvatanje novih istina automatski naruštiti društveni poredak, jer će oslabiti verovanje u moral.

Hjumova filozofija kao svoj cilj ima osvajanje individualnih sloboda preko razvezivanja krutih veza između znanja i nužnosti, sa jedne strane, i činjenica i vrednosti sa druge strane. Ove veze postoje, ali one nisu takve da bi obesmišljavale slobodu istraživanja.