Moderna f. - hrestomatija

Prosvetiteljstvo – citati

Comments Off on Prosvetiteljstvo – citati 20 May 2013

Kantova definicija Prosvetiteljstva

Prosvetiteljstvo predstavlja izlazak čoveka iz njegove samoskrivljene nezrelosti. Nezrelost je nemoć da se služimo vlastitim razumom bez vođstva nekog drugog. Nezrelost je samoskrivljena ako se njen uzrok ne nalazi u nedostatku razuma, vec u nedostatku odlučnosti i hrabrosti da se njime služimo bez vođstva. Imaj hrabrosti da se sluziš vlastitim razumom! To je dakle, glavna poruka prosvetiteljstva.
Imanuel Kant, O slobodi i umu, str.

Protiv dogmatičnosti

Mikromegas: Stvorenja sa Sirijusa i Saturna

Mikromegas: Stvorenja sa Sirijusa i Saturna

Jedan mali pristalica Lokov bio je sasvim blizu i kad se njemu obratiše, on reče: “Ja ne znam kako mislim, ali znam da sam uvek mislio samo na podstrek svojih čula. Da ima bestelesnih i razumnih supstanca, u to ne sumnjam, ali da je bogu nemogućno da preda misao materiji, u to jako sumnjam. Ja duboko poštujem večnu moć i moje nije da je ograničavam; ja ne tvrdim ništa i zadovoljavam se samo tim što verujem da ima mnogo više mogućnih stvari nego što se to misli.”

Stvorenje sa Sirijusa se osmehnu; učinilo mu se da ovaj ne govori najgluplje od svih, a kepec sa Saturna bi bio pritisnuo u naručja pristalicu Lokovog da nije postojala tako ogromna nesrazmera.
Volter, Mikromegas, (u: Volter, Izabrana dela, str. 192.)

Kritika verske netolerancije

(Rika Ibenu u Smirnu)

…Mogu te uveriti stoga da nikada nije bilo nijedne kraljevine u kojoj je bilo toliko građanskih ratova kao u Hristovoj kraljevini.

One koji podnesu neki nov predlog, nazivaju najpre jereticima. Svaka jeres ima svoje ime, a ono je kao neka lozinka za one koji su se upleli u nju. Ali nije jeretik onaj koji to neće: treba samo napola podeliti parnične strane, pa dati neko obeležje onima koji napadaju jeretike, a to obeležje, ma kakvo ono bilo, razumljivo ili nerazumljivo, načiniće čoveka belim kao sneg, i on se može nazvati pravovernim.

Ovo što ti kažem vredi za Francusku i Nemačku, pošto sam čuo da u Španiji i Portugaliji ima izvesnih derviša koji ne znaju za šalu, već spaljuju čoveka kao slamu. Kada čovek padne šaka tim ljudima, on može da bude srećan ako se uvek molio Bogu držeći u ruci sitna drvena zrna, ako nosi uza se dva parčeta čoje privezana sa dve trake i ako je ponekad odlazio u pokrajinu koja se zove Galicija. Ako to nije činio, zlosrećni čovek se može naći u velikoj neprilici. Kada bi im se zakleo, kao neki mnogobožac, da je pravoverni, oni bi mu mogli naći neku manu, pa ga spaliti kao jeretika; uzalud bi on navodio teološke dokaze; nema nikakvih dokaza; pre bi se on pretvorio u pepeo no što bi iko i pomislio da ga sasluša.

Ostale sudije pretpostavljaju da optuženik može da bude i nevin, a ovi uvek pretpostavljaju da je kriv.

(Uzbek Mirzi u Isfahan)

Priznajem da su istorije pune priča o verskim ratovima, ali neka se obrati pažnja na to da te ratove nije izazvalo mnoštvo vera, već netrpeljivost one vere koja je sebe smatrala za vladajuću.

To je onaj duh prozelitizma koji su Jevreji primili od Egipćana, a koji je od njih, kao neka epidemična i narodna bolest, prešao na muhamedance i hrišćane.

To je najzad ona vrtoglavica čije se povećavanje može smatrati samo kao potpuno pomračenje ljudskoga razuma.
Monteskje, Persijska pisma.  str. 57 i 157.

Materijalizam

Ljudi će se prevariti uvijek kad budu okretali leđa iskustvu i predavali se sustavima koje je stvorila mašta. Čovjek je djelo prirode, on postoji u prirodi, potčinjen je njezinim zakonima, nje se ne može osloboditi, ne može čak ni mišlju nikud iz nje; uzalud duh njegov želi zakoračiti s one strane granica vidljivog svijeta, on mora uvijek natrag u vidljivi svijet. Za biće koje je priroda stvorila i zaokružila ne postoji ništa izvan velikoga sve, čiji je ono dio i čije utjecaje osjeća …

Svemir, taj široku skup svega što postoji, pruža nam svuda samo materiju i kretanje; njegova cjelina pokazuje nam ogroman i neprekidan lanac uzroka i učinaka: izvjesni od ovih uzroka poznati su nam jer neposredno utječu na naša osjetila; drugi su nam nepoznati jer na nas djeluju tek učincima, često vrlo udaljenim od svojih prvih uzroka…

…Tako priroda u svom najširem značenju jest to veliko sve koje proizlazi iz skupa raznih materija, njihovih različitih kombinacija i raznolikih kretanja koje u prirodi vidimo; priroda, u nešto užem smislu, tj. promatrana u svakom biću, jest cjelina koja proizlazi iz biti, tj. svojstava, kombinacija, kretanja ili načina djelovanja koja ga razlikuju od drugih bića …
Pol Holbah, Sistem prirode (prevod iz, D. Pejović, Francuska prosvjetiteljska filozofija) str. 276 – 290 i iz Antologije str. 266 i 272.)

Solidarnost među ljudima

Prvi koji je ogradio zemljište i rekao: “Ovo je moje”, naišavši na prostodušne ljude koji su mu poverovali, u stvari je osnivač obrazovanog društva. Koliko li bi sprečio zločina, ubistava i ratova, od kolike li bi bede i strahota poštedeo ljudski rod onaj koji bi počupao kolje i zatrpao jarak, dovikujući bližnjima: “Ne verujte varalici! Propašćete ako smetnete s uma da plodovi pripadaju svakom a da zemlja nije ničija!”. Vrlo je verovatno da su tada prilike bile takve da se dalje nije više moglo na isti način, jer pojam svojine, koji zavisi od većeg broja drugih pojmova koji su mu morali prethoditi i postepeno se razvijati, nije se mogao roditi u čoveku iznenada. Žan Žak Ruso, Rasprava o poreklu nejednakosti među ljudima, (u: Žan Žak Ruso, Društveni ugovor, str. 161.)

 

Kantova definicija prosvetiteljstva dobro govori o njegovom pozitivnom smislu. Ljudi će uvek težiti duhovnoj zrelosti i samostalnosti. Ali prosvetiteljsto nosi i jednu skrivenu opasnost da lako, nakon odbacivanja spoljašnjih autoriteta, ono što nam trenutno govori vlastiti razum proglasimo za novi apsolut, novu dogmu koja zahteva žrtve i potčinjavanje. Kao što možemo i sami videti, sama činjenica da smo se oslobodili spoljašnjih autoriteta, još ne govori u prilog onome što smo sami formirali kao normu života. Zbog toga nije zgoreg da razvijemo načine kritike našeg uma, kako bi se on uzdržao od ove sklonosti da svoja rešenja proglasi za konačna i jedina moguća. Ovim problemom pozabavio se Imanuel Kant.

montesquieu

Monteskje

SHARES
Share on FacebookShareTweet on TwitterTweet

Comments are closed.

© 2017 Kratka istorija filozofije. Powered by WordPress.

Daily Edition Theme by WooThemes - Premium WordPress Themes

%d bloggers like this: