Prelazak sa načina razmišljanja o prirodi koji su gajili “fizičari” na novi način

Posle ovakvih shvatanja, filozofi su, kao što smo rekli, bili primorani samom stvarnošću da potraže neki drugi uzročni princip, pošto su se pranačela koja su pre bila otkrivena pokazala nedovoljnim za stvaranje prirode bića. Postojanje i postanak dobrog i lepog u stvarima odista verovatno nema za uzrok ni vatru, ni zemlju, niti neki drugi element ove vrste, a čak ne izgleda ni verovatno da su to ovi filozofi i zamišljali. S druge strane, nije bilo razumno ni pripisivati slučaju i sreći tako veličanstveno delo. Stoga, kada se pojavio čovek koji je rekao da u prirodi kao i kod životinja, postoji inteligencija, uzrok sveopšteg reda i uređenja, izgledalo je da je on jedini pri zdravom razumu s obzirom na lutanja svojih prethodnika.
Aristotel, Metafizika, ( 984 b ) , str. 13-14.

Prve i druge supstancije

Supstancija, u najsvojstvenijem, i prvom, i glavnom smislu, jeste ono što nije afirmirano ni o jednom subjektu niti je u jednom subjektu, – kao naprimer, jedan određeni čovek ili jedan određeni konj.

“Druge supstancije” nazivaju se rodovi u kojima su sadržane supstancije uzete u prvom smislu, a rodovima treba dodati i vrste ovih rodova. Tako na primer jedan određeni čovek spada u rod čoveka, a vrsta ovoga roda je životinja. Ove [poslednje] supstancije zovu se “druge” – kao što su na primer, čovek i životinja.
Aristotel, Organon, str. 8.

Četiri značenja reči uzrok

Uzrokom se naziva, u prvom smislu, imanentna materija od koje je sačinjena izvesna stvar: bronza je uzrok statue, a srebro pehara; a materija bronze i srebra takođe je uzrok. U drugom smislu, uzrok je oblik i obrazac, tj. definicija suštine i vrste: na primer, to je odnos broja dva prema broju 1 i broj uopšte; ili kao što su delovi definicije koji su takođe uzrok. Uzrok je još prvo načelo promene ili mirovanja: tvorac odluke je uzrok akcije a otac je uzrok deteta i uopšte sila koja deluje je uzrok onoga što je učinjeno, a ono što vrši promenu uzrok je onoga što trpi promenu. Uzrok je takođe svrha, to jest konačna svrha. Na primer, zdravlje je uzrok šetnje. Zašto u stvari čovek šeta? Mi odgovaramo: da bi bio zdrav , i govoreći tako, mislimo da smo dali objašnjenje o uzroku.
Aristotel, Metafizika, str. 99.

Kritika Platonove teorije ideja

Posle filozofija o o kojima smo maločas govorili došla je Platonova teorija, koja je najčešće u skladu sa teorijom Pitagorejaca, ali koja ima i svoja sopstvena obeležja, prilično različita od filosofije Italske škole. – Još od svoje mladosti, Platon, pošto je najprije postao prijatelj Kratila i upoznao se s Heraklitovim mišljenjima, prema kojima su sve čulne stvari u večitoj promeni i ne mogu biti predmet nauke, ostao je i kasnije veran ovom učenju. S druge strane, Sokrat, koji je bio obuzet mislima o moralnim stvarima, a ne o prirodi u celini, ipak je u ovoj oblasti tražio opšte i prvi utvrdio mišljenje o definicijama. Platon je prihvatio njegovo učenje, ali njegovo prvo formiranje navelo ga je na mišljenje da to opšte mora postojati u stvarnostima druge vrste nego što su to čulne stvari: nemoguće je, zaista, mislio je on, da zajednička definicija postoji i za jednu od pojedinačnih čulnih stvari, bar za one koje su u večitoj promeni. Rukovođen ovim razlozima, on je onda ove stvari nazvao idejama, govoreći, s druge strane, da su čulne stvari odvojene od ideja i da se sve nazivaju po njima: mnoštvo čulnih stvari zaista postoji jedino izjednačenjem, i one nemaju isto značenje u odnosu na ideje. Što se tiče toga izjednačenja, Platon je promenio samo ime: Pitagorejci zaista kažu da bića postoje oponašanjem brojeva; za Platona je to izjednačenje, tako da se izmenila samo reč. Ipak, što se tiče istraživanja o prirodi tog izjednačenja ili oponašanja ideja, oni su ostali bez odluke. – Štaviše, osim čulnih stvari i ideja, Platon prihvata da postoje i matematičke stvari, koje su prelazne stvarnosti, različite, s jedne strane, od čulnih stvari po tome što su večite i nepokretne i, s druge strane, od ideja po tome što su one mnoštvo sličnih primeraka, dok je ideja po sebi jedna, pojedinačna i zasebna stvarnost.
Aristotel, Metafizika, (987 b) str. 21-22.

Najvažnije od svega je pitanje od kakve su koristi ideje za čulne stvarnosti, bilo da se radi o večitim stvarnostima ili o stvarnostima koje se rađaju i propadaju. One zaista nisu za ta bića uzroci nikakvog kretanja, niti ma kakve promene. One nisu ni od kakve koristi za upoznavanje drugih stvarnosti (one doista nisu njihova suština, jer bi inače bile u njima) niti objašnjenje njihovog postojanja, jer one bar nisu imanentne stvarima koje od njih dolaze; …

A zatim bi izgledalo nemoguće da suština stvari bude odvojena od onoga čija je supstanca; kako bi, dakle, ideje, koje su supstance stvari, bile odvojene od stvari? U Fedonu se tako govori kao da su ideje uzroci stvarnosti i postajanja. Pa ipak, ako i prihvatimo postojanje ideja, stvarnosti koje iz njih proizlaze nisu nastale bez učešća pokretačkog uzroka.
Aristotel, Metafizika, (991a,b) str. 32-33.

Aristotelovo shvatanje “duše”

Duša se prevashodno sastoji u onome na temelju čega živimo, osećamo i mislimo. Zbog toga je duša pojam i forma, a ne materija i supstrat. Supstanciju, naime, kao što je rečeno, razumevamo trojako – kao formu, materiju i kao spoj jednog i drugog. Od toga materija predstavlja mogućnost, a forma entelehiju. Budući da se živo biće sastoji iz jednog i drugog, to telo ne predstavlja entelehiju duše, nego je duša entelehija tela. Zato ispravno pretpostavljaju oni kojima se čini da nema duše bez tela, niti tela bez duše. Ona doista nije telo nego nešto (deo) od tela, zbog čega i jeste u telu, i to u telu određene vrste, a ne u onakvom telu kao što su je prethodnici [Aristotel misli na Pitagorejce] uklopili, bez pobližeg određenja u koje i kakvo telo, mada je očigledno da ma koja stvar ne prima ma koji sadržaj. To je u skladu sa zdravim razumom. Entelehija svake stvari prirodno se, naime, ostvaruje utoliko što je ta stvar u mogućnosti i u odgovarajućoj materiji.

Iz gornjega je, dakle, jasno da je duša entelehija i pojmovna suština onoga što je u mogućnosti da takvo (živo) bude. …

Kad bi, naime, oko bilo živo biće, njegova bi duša bila moć gledanja (vid).
Aristotel, Rasprava o duši, str. 41, 37.

Bog kao nepokretni pokretač

Prvi pokretač je dakle nužno stvarnost i, po tome što je to nužno, njegovo biće je dobro; na taj način ono je pranačelo. … O takvom pranačelu vise nebo i priroda. A to pranačelo je život koji se može uporediti sa najsavršenijim proživljavanjem jednog trenutka koji nam se daje. On je stvarno uvek taj život (što je za nas nemoguće), pošto je njegova stvarnost uživanje. Budnost, osećanje i misao su naša najveća uživanja zato što su to stvarnosti, dok se nade i uspomene uživaju samo kroz ona prva. A misao i to ona koja je to sama po sebi odnosi se na ono što je najbolje po sebi, dok je najviša misao ona o najvišem dobru. Um postaje svestan samog sebe shvatajući natčulno, pošto stupajući u dodir sa svojim predmetom i promišljajući o njemu on sam postaje shvatljiv, tako da postoji istovetnost između uma i shvatljivog: um je stecište shvatljivog i same supstance. S druge strane, um je u akciji kad dostigne ono što je shvatljivo. Iz ovoga proizilazi da je božanski elemenat koji um sadrži više stvarnost nego ova mogućnost, a čin posmatranja je savršeno i najviše blaženstvo … Stoga kažemo da je bog večita i savršena stvarnost, tako da život i stalno večito trajanje pripadaju bogu; sam bog je upravo to. …

Božanski um misli o samom sebi, pošto je on najizvrsnija stvar, a njegova misao je misao o misli.
Aristotel, Metafizika, str. 298-299, 305.