piše: Vladimir Milutinović

U “Predavanju o etici” dobro se ogledaju sve odlike Vitgenštajnovog stila: kratkoća, argumentativnost, sklonost impresioniranju slušalaca ili čitalaca neočekivanim rešenjima koja se prima facie čine prejako formulisana, ali bi po njegovom mišljenju trebalo da budu tačna, sklonost ka refleksivnim argumentima koji zahtevaju koncentrisanost i čija snaga nije na prvi pogled jasna. Ovaj stil ima tu manu da može da se učini previše hermetičan, ali pokazuje i tu vrlinu da je Vitgenštajn svoje argumente zaista smatrao intrigantnim i dobrim, tako da bi preveliko obrazlaganje u neku ruku uzimalo vreme za moguća osporavanja i razgovor. Vitgenštajn je figura koja se po ovim osobinama izdvaja među filozofima uopšte i posebno među pozitivistima čijem je krugu pripadao i sa njima delio mnoge stavove. Međutim, ovde je još nešto važno: Vitgenštajn je smatrao da se velike razlike ponekad kriju u detaljima i da je zbog toga preciznost izraza ključna da bi se zaista pogodila poenta koja je značajna.

Mi ćemo sada proći kroz Vitgenštajnovo Predavanje o etici očekujući nekoliko stvari. Najpre, svaka rasprava o etici krije ključne delove neke filozofije. Očekujemo i tekst koji je zaista promišljen i čije argumente treba ozbiljno shvatiti. Ali, barem za mene, tu postoji i problem: većina Vitgenštajnovih zaključaka razlikuje se od onoga što bih sam zaključio. A, sa druge strane, njegovi argumenti čine se dobri. Već vidite da sve ovo zahteva ozbiljna razjašnjenja.

Da li etika može biti nauka?

Glavni zaključak koji Vitgenštajn želi da obrazloži je da etika ne može biti nauka. Njegovim rečima sa kraja predavanja: “Etika, ukoliko proističe iz želje da se kaže nešto o krajnjem smislu života, apsolutnom dobru, apsolutnim vrednostima, ne može biti nauka.”

Ovaj uslov o apsolutnim vrednostima je samo obrazloženje, jer kroz celo predavanje Vitgenštajn podrazumeva da etika govori, ne o relativnim vrednostima, već o apsolutnim. Na primer, kada govori o dva smisla pitanja “Šta je dobro?” Vitgenštajn kaže da se to pitanje može shvatiti u dva različita smisla koje zove “svakodnevni ili relativni smisao” i “apsolutni ili etički smisao”. To pokazuje da je ono što Vitgenštajn naziva etika vezano isključivo za govor o apsolutnim vrednostima. Ovo će biti jedna od tačaka mog neslaganja sa Vitgenštajnom, ali sada ćemo to ostaviti po strani.

Sada je glavno pitanje zbog čega se ideja o tome da su etika i nauka strukturno, odnosno, normativno različite čini tako primamljivom?

Mislim da je stvar u ovome. Kada govorimo o nekom naučnom stavu ili tzv. stavu o činjenicama onda za njega važi da, ako je taj stav istinit, on mora biti istinit za sve ljude kao saznavaoce tog stava. Naravno, neke osobe mogu neki stav smatrati istinitim, a druge neistinitim, ali i jedne i druge treba da smatraju da, ako su one u pravu, ono što one tvrde biće tačno za sve ljude. Naš pojam istine je takav da za različite ljude ne postoje različite istine na nivou ideala ili merila, nego samo na nivou njihovog mišljenja o tome šta je istinito. Na nivou ideala ili onoga što je zaista istinito, a ne samo onoga što neko tvrdi da je istinito, istina je jedna te ista za sve ljude. Ova osobina istine može se opisati kao njena univerzalnost, što znači da se svaki predlog stava koji bi trebao da bude istinit, predlaže kao kandidat za univerzalno važenje, a takođe i kao njena nepristrasnost, jer iako u nastanku istinitosnih predloga učestvuje naša subjektivnost, ona je isključena kao faktor koji bi trebao da učini relativnim kriterijum istine ili samu istinu. Dakle za sve ljude postoji jedna istina kao ideal, ali u realnosti oni se razlilaze ili se slažu u pokušajima da tu jednu istinu otkriju.

Univerzalnost i nepristrasnost istine znače da se ono što je istina ne menja u zavisnosti od toga za koga to treba da bude istina. Ako je napolju sunčano, ako je zemlja okrugla, ako sam, recimo, veseo, to je tako, na nivou ideala, za sve ljude koji bi na to mogli obratiti pažnju. Pošto se radi o idealu, odnosno o jednom dogovoru da je dobro da merilo istine ili sama istina bude ista za sve ljude, to znači da bi ovaj stav o univerzalnosti istine bio negiran ne prosto tako što bi neko negirao neki stav, odnosno, izjavio da se ne slaže sa nekim stavom, nego ako bi izjavio da istina nije jednaka za sve ljude, odnosno da ono što je istina za neke ljude, ne mora da bude istina za druge ljude.

U slučaju tvrdnji koje bi normalno svrstali u nauku, čini se da ovaj stav o univerzalnosti istine predstavlja nešto što se podrazumeva: naravno da bi bilo veoma neobično da kažemo: “Verujem da je zemlja okrugla, ali verujem i da je to tačno samo za Evropljane, ali ne i za Kineze. Za Kineze bi moglo da bude tačno nešto drugo, npr. da je kockasta”. Dakle, ljudi mogu da veruju u najrazličitije stvari, ali time ne negiraju stav da je istina jedna, tek kada počnu da govore da za svakog od njih postoji ne samo drugi kandidat za istinit stav nego i drugo merilo za određivanje da li je stav istinit, onda sve postaje relativno. Inače, ovaj problem je star koliko i filozofija. Kada Heraklit kaže: “No, iako je logos zajednički, ipak većina živi kao da ima vlastitu moć rasuđivanja.” on upravo želi da kaže ovo o čemu smo sada govorili. On zapravo kaže: “Ali, iako je istina jedna, ipak većina živi kao da za svakog postoji po jedna posebna istina”.

Međutim, kada pređemo na etiku, čini se da ove tvrdnje više ne važe. Čini se da je sada sasvim prirodno reći: “Ono što je dobro za Petra, ne mora biti dobro i za Marka.” Na primer, Petar je sportista i za njega je dobro da obilno jede jer mu je potrebno dosta energije, ali to nije dobro za Marka jer se on ne kreće i ako bi obilno jeo postao bi debeo i manje pokretan. Međutim, pre nego što zbog ovih činjenica brzopleto zaključimo da kada se radi o pitanju Šta je dobro? ne važe pravila o univerzalnosti o kojima smo pričali u vezi pitanja Šta je istina?, treba da primetimo da je u ovim etičkim stavovima o dobru “za” Petra ili Marka došlo do promene značenja u odnosu na istinu “za” Petra ili Marka o kojoj smo ranije govorili. Naime, ranije su se osobe pojavljivale kao subjekti saznanja i mi smo tvrdili da njihova različitost ne umnožava merilo istine, međutim sada se u ovim etičkim stavovima Petar i Marko pojavljuju kao predmeti saznanja. Dakle postoje dva smisla o kojima se ovde radi: 1) Neke stvari su dobre po Petru, a one se ne moraju ticati samo njega samog (na primer, Petar tvrdi da je Marko dobra prilika za Snežanu ili da je demokratija dobar sistem, ili da je neka knjiga dobar opis nekog vremena itd.), a 2) neke stvari su dobre za Petra, kao onoga o kome se radi u samom pitanju (na primer, za Petra je dobro da se bavi (leži mu) biologijom, odgovara mu Biljana kao osoba itd.)

Sada je ključno ovo pitanje: ako se po onome što je dobro za njih u smislu 2) ljudi razlikuju, da li to govori išta o prestanku važenja normi vezanih za istinu u sferi etike?

Ispitajmo to pitanje upoređujući ljude i zgrade. Možemo da zamislimo da na svetu postoji toliko različitih zgrada koliko postoji i različitih ludi, odnosno da i ljudi i zgrade pokazuju bogatstvo razlika. Ako skupimo više ljudi i postavimo im pitanje: Kakva je zgrada? možemo da pretpostavimo da ćemo, ako upitanici prenebregnu nejasnu prirodu samog pitanja i ipak požele da odgovore, dobiti različite odgovore, već prema zgradi za koju je svako od njih pomislio da se o njoj radi u pitanju. Odgovori mogu biti npr. ovakvi: 1) Stara, sa raskošnim ukrasima, 2) Stakleni oblakoder, 3) Plava dvospratnica 4) Crvena četvorospratnica, itd. Međutim, da li ćemo na osnovu tih odgovora zaključiti da ne postoji nauka o zgradama, jer različiti ljudi sa potpunim uverenjem govore protivrečne stvari? Ili ćemo samo zaključiti da je pitanje neprecizno i da bi pre davanja odogovora trebalo upitati Koja zgrada?, jer ne postoji jednoobrazan odgovor na pitanje Kakva je zgrada? naprosto zato što postoje mnoge zgrade koje se razlikuju, pa je pitanje višeznačno. Međutim, zašto onda samo zato što postoji mnogo ljudi koji se razlikuju i daju različite odgovore na pitanje Šta je dobro? mi izvodimo zaključak da istina o tom pitanju ne postoji, umesto da upitamo Za koga dobro?. Jednoobrazan odgovor na pitanje Šta je dobro?, koji bi pristajao svim ljudima ne postoji, ali: da li je to zato što za to pitanje ne važe pravila vezana za istinu, ili je to zato što je pitanje neprecizno, slično pitanju Kakva je zgrada? Ja mislim da je to zato što je pitanje neprecizno, a ne zato što se etika i nauka razlikuju u pogledu mogućnosti da njihovi stavovi budu istiniti. Osim toga, kao što je lako uvideti, postoji jasna razlika između stava da postoji jedna istina o izgledu svih zgrada (kao što postoji jedna istina o dobrima za sve ljude) i stava da bi sve zgrade trebalo da budu iste. Ipak se dešava da onaj ko bi hteo da zaštiti različitost zgrada, često zastupa stav da ne postoji jedna istina o svim zgradama, odnosno da ne postoji nauka o zgradama, iako su ta dva pitanja potpuno logički nezavisna.

Mora li etika biti o apsolutnim vrednostima?

Dakle, po nama, nauka o etici je moguća, što znači da je o etičkim pitanjima moguća slična vrsta razgovora i istraživanja kao i o činjeničkim pitanjima. Vitgenštajn ne misli tako, međutim, tu postoji jedan problem. Kada ja kažem da etika može biti nauka, ja podrazumevam da se sva etika dešava u okviru onog relativnog ili svakodnevnog smisla o kojem Vitgenštajn govori, a kada Vitgenštajn kaže da etika ne može biti nauka on smatra da etika ne bi bila etika ukoliko ne bi govorila o apsolutnim vrednostima. Ja bih se mogao složiti sa njim da apsolutne vrednosti, kojima se po njemu isključivo bavi etika, ne postoje. Vitgenštajn bi ovde verovatno tvrdio da se etika mora baviti apsolutnim vrednostima, jer u okviru polja relativnih vrednosti nije moguće doći do kvaliteta da smo obavezni nekoj normi koji je ključan za etiku. Ono što Vitgenštajnu treba je razlog da se kaže “Ali ti bi trebao da želiš da se ponašaš bolje” umesto da se kaže “Pa onda je sve u redu”. On misli da je osobina relativnosti u opravdanju stavova nešto što u potpunosti sprečava ovu mogućnost. Kako se to dešava?

U etici, za neki etički stav B razlog se daje uvek u ovom obliku: Ukoliko želiš cilj A, trebalo bi da želiš i B, jer je B sredstvo za A. Ako neko želi A nije mu teško da potvrdi vrednost B jer je za to potrebno da potvrdi jedan činjenički stav o vezi A i B. Međutim, zašto bi neko trebalo da želi A, taj početni cilj? Ukoliko je tačno da bi i i za njega trebalo da se da opravdanje u istom obliku, onda bi A imalo vrednost za nekoga zato što je i ono sredstvo za neki dalji cilj C koji bi trebalo da ima. Ali se isto pitanje postavlja i za C pa tako stvar očigledno ili ide u beskonačnost ili ostaje neopravdana. Mi možemo da se zadovoljimo tom neopravdanošću (na tu odluku Vitgenštajn refereira sa “O čemu se ne može govoriti, o tome se mora ćutati”), ali zbog toga etiku ne možemo nazvati naukom ili možemo pokušavati da iskočimo iz te relativnosti, da “probijemo njene zidove”. U svom predavanju Vitgenštajn pregleda načine da se to postigne i zašto nas naše saznajne moći izdaju ako krenemo tim putem.

Na primer možemo tvrditi da smo otkrili neku vrednost u obliku činjenice. Vitgenštajn misli da je to nemoguće, jer ukoliko sakupimo sve činjenice tu neće biti odgovora na pitanje Šta treba da činim? u obliku iste takve činjenice. Njegovim rečima: “Nijedan sud o činjenicama ne može biti sud o apsolutnim vrednostima ili implicirati neki takav sud”. To znači da se u običnom čulnom iskustvu ne može naći potvrda za stav “Treba završiti fakultet” ili stav “Ne treba lagati”, onako kako se može naći potvrda za stav “Nebo je sada plavo” ili “Ova jabuka je crvena”. Neku stvar možemo opisivati terminima kao što su “dobar” ili “pravi”, ali ako kažemo ovo je “dobar čovek” ili ovo je “pravi put”, očigledno je da te ocene zahtevaju obrazloženje u pogledu merila koja su nam poslužila da dođemo do tih ocena. Ako kažemo “on je dobar čovek” uvek moramo biti spremni da odgovorimo na pitanje “Šta je za tebe dobar čovek?”, a taj odgovor će biti izbor jednog merila, koje je po svom pojmu deo našeg misaonog sveta, a ne realnog sveta. To znači da iako stvari u svetu mogu da odgovaraju našim merilima ili čak da budu model za naša merila, da bi neko stanje stvari postalo merilo za druga stanja stvari tome mora prethoditi naša odluka, jer je merenje (ocenjivanje) jedna ljudska aktivnost, a ne nešto što postoji nezavisno do nas.

Jedan način da se izbegne zaključak da sve vrednosne ocene, odnosno, svi etički stavovi počivaju na našim izborima, jeste da se postulira sfera u kojoj, poput činjenica u realnom svetu, počivaju vrednosti koje su dostupne duhovnom oku, onako kako su činjenice dostupne telesnom oku. Ovo bi bila sfera apsolutnih vrednosti, jer bi vrednosti koje se u njoj nalaze opravdavale same sebe, nezavisno od pomenutih svrha koje bi relativizovale njihovo prihvatanje. Vitgenštajn do kraja svog teksta dokazuje da takvih vrednosnih činjenica jednostavno nema. Kada kažemo “pravi put” bez obrazloženja, to za nas ne znači apsolutnu vrednost koja bi nas obavezivala više od relativnih vrednosti, nego jednostavno ne znači ništa.

Međutim, problem je što se na ovaj način ne može dokazati da etika ne može biti nauka ili da etički stavovi ne mogu biti istiniti ili lažni, jer ovi zaključci o nepostojanju apsolutnih vrednosti nisu nikakva specifičnost etike. Kao što “pravi stav” bez obrazloženja nimalo ne ubeđuje, isto tako ni “istinit stav” bez obrazloženja nimalo ne ubeđuje. Kao što svi naučni stavovi nisu konačne istine, nego zavise od istinitosti stavova pomoću kojih su opravdani, a za koje opet važi da nijedan od njih nije apsolutno istinit, tako to isto važi i za etičke stavove. I najzad, kao što je u nauci moguće negirati sve stavove koji stoje u argumentima suparnika, tako je i u etici moguće odbiti sve etičke stavove koji stoje u argumentima protivnika. Međutim, ako će nauka biti racionalan poduhvat, ili ako će naš život biti racionalan, onda ipak svi stavovi neće biti odbijeni. Ne zato što ne mogu biti odbijeni u nauci, a mogu u etici, nego zato što mogu biti odbijeni u obe, ali, opet u obe, ne treba da budu. To znači da relativnost stavova u smislu njihove ne-apsolutnosti postoji jednako u nauci kao i u etici.

Odatle sledi da bi naš spor sa Vitgenštajnom izgledao ovako: On smatra da je jedini način da se postigne univerzalno važenje u etici, taj da se njen predmet učini natprirodnim, ali onda treba znati da je ta obaveza iracionalna i da je stvar izbora (da je proizvoljna), dok mi tvrdimo da se univerzalno važenje može postići ukoliko ostanemo na prirodnom nivou i to na način analogan načinu na koji se postiže univerzalno važenje u nauci i sa potpuno istim tretmanom teorijskih i etičkih sudova, pa je onda obaveza koja se tako dobije racionalna i nije stvar izbora u smislu da je proizvoljna, iako, naravno, može da se odbije.

Ova razlika se vidi i u tome što Vitgenštajn smatra da ono što važi za etiku važi i za religiju, dok ja to ne mislim. Religija se zaista zasniva na postuliranoj sferi vrednosti koja se uzima kao apsolutna, na natprirodnom, i zbog toga u tom svom delu nije racionalna niti može biti nauka, ali etika je deo prirodnog sveta i ne mora da odlazi u sferu apsolutnog da bi opravdala univerzalno važenje neke norme ili obaveznost te norme.

Etika u relativnom ili svakodnevnom svetu

Pre nego što to obrazložimo, hajde da analiziramo sam pojam relativnosti u koji treba smestiti etičke izraze, pošto smo se ložili sa Vitgeštajnom da je put apsolutnog neprohodan ukoliko treba da bude istovremeno i racionalan. “Sve je relativno” može se reći sa različitim značenjima:

1) Najpre, “Sve je relativno” može značiti da je sve subjektivno, odnosno da je svaki stav koji se predlaže kao istinit ili svaki stav koji govori o onom što je dobro, nastao u zavisnosti od prirode onoga ko taj stav zastupa. Sa ovom rečenicom se tada slažem. Pošto je ova priroda partikularna i nesavršena, onda ovaj stav govori i o tome da je svaki stav nesavršen u svojoj pretenziji na istinu.

2) “Sve je relativno” može značiti i ono što se iskazuje i sa odgovorom “Zavisi” na neko pitanje, što znači da je pitanje neprecizno i da će različiti odogovori biti primereni različitim predmetima na koje se pitanje odnosi. Kao što smo videli u odnosu na zgrade i pitanje Šta je dobro? i ova relativnost postoji.

3.) “Sve je relativno” može značiti i da ništa nije opravdano samo sobom, nego da zavisi od istinitosti stavova pomoću kojih se opravdava. Pošto svi stavovi moraju biti opravdani nekim drugim stavovima, a ne postoji način pomoću koga bi neki stav stekao aspolutni status (to važi i za najjednostavnije empirijske primdbe kao i za matematičke aksiome), onda su svi stavovi u međuzavisnosti i nijedan ne predstavlja konačnu ili apsolutnu istinu. I sa ovim stavom se, zajedno sa Vitgenštajnom, slažem.

međutim,

4) “Sve je relativno” može značiti i da ne postoji jedna istina o svakom ma kako preciziranom pitanju i da pošto za različite ljude postoje različite istine, dva protivrečna stava mogu biti jednako istinita, pošto, iako međusobno protivrečni, oba odgovaraju posebnim i različitim istinama koje važe za različite spoznavaoce ili subjekte saznanja. Sa ovim stavom se ne slažem, i ne samo to, smatram da to nije protivrečno sa potvrđivanjem prethodna tri stava.

Problem sa Vitgenštajnom je u tome što on podrazumeva prvu relativnost, ne primećuje značaj druge, potvrđuje treću, i slaže se sa četvrtom u slučaju etike, na taj način je izjednačujući sa religijom. Naše je pitanje ono koje ostaje ključno: kako u okviru relativnosti u smislu 3) opravdati univerzalne norme koje su izvor obaveze i ključne za etiku?

Prethodno treba da prevladamo još jednu teškoću: ako istina u etici postoji, na šta se ona onda oslanja? Istina u nauci se oslanja na čulne kvalitete, međutim etičkih kvaliteta nema u čulnom iskustvu. Kako onda može postojati analogija između etike i nauke?

Da bi došli do odgovora na ova pitanja, najpre treba da uvidimo da iako u svom čulnom iksustvu nemamo kvalitet “dobrog”, mi taj kvalitet ipak imamo u iskustvu. Nadam se da nikom od nas nije problem da zna kada treba da upotrebi rečenice: “Osećam se dobro”, “Ova hrana je dobra”, “Ova veza mi čini dobro”. Etika se zaista bavi prvenstveno ovakvim rečnicama. Ali ponekad su ove rečenice povezane činjeničkim sudovima, na primer: “Ova hrana je dobra” i “ova hrana se pravi u tom i tom restoranu” može voditi tvrdnji da je i taj restoran dobar itd. Na taj način se demantuje tvrdnja da etici nije potrebno znanje o ovom svetu, jer se ona bavi onim što “treba”, a ne onim što “jeste”. Činjenički stavovi su nam potrebni jer se pomoću njih iz jednih stavova o onome što je dobro mogu izvesti drugi stavovi onome što je dobro, koji su nam prethodno bili nepoznati. Da pomenemo i to, to ne znači da se samo iz stavova o onome što “jeste” mogu izvesti stavovi o onome što “treba”, ali se oni mogu izvesti iz skupa tih stavova i nekih vrednosnih stavova, što nam opet čini činjeničke stavove potrebnim. Ako na ovaj način napravimo sistem vrednosnih stavova povezanih između sebe činjeničkim stavovima mi znamo više nego što smo znali na početku, i zbog toga taj sistem možemo zvati naukom, iako neko može da kaže da se ceo sistem može oboriti samo negiranjem osnovnih stavova. Ako bi se ova poslednja primedba uzela kao razlog da neki sistem stavova nije nauka onda ni logika ni fizika ne bi bile nauke, jer i one počivaju na stavovima koji se mogu negirati, iz prostog razloga što se svaki stav može negirati.

Isto tako, odvajanje “treba” i “jeste” često ide preko primedbe da se etika ne bavi onim što ljudi zaista čine nego onim što treba da čine. Međutim, iako je tačna, ova primedba ne govori o tome da činjenička razmatranja ne igraju ulogu u etici, niti o tome da etički stavovi ne mogu biti istiniti ili lažni, nego samo o tome da to što većina ili svi podržavaju neki stav nije razlog da se on smatra istinitim, a taj metodološki stav važi u svim oblastima, kako u prirodnim naukama, tako i u etici.

Dakle, etički stavovi se konstitušu tako što naše vrednosti povezujemo činjeničkim stavovima sa drugim stvarima koje na taj način za nas dobijaju vrednosno značenje. Kao što u nauci naše činjenice povezujemo međusobno i sa drugim činjenicama i tako stvaramo teorije koje branimo i smatramo istinitim.

Međutim, pošto nismo sami, mi se možemo upitati i koje vrednosti bi mogle da nam budu zajedničke sa svim ostalim ljudima? Pošto odgovori na etička pitanja, kakvo je i ovo, mogu biti istiniti ili lažni, ovo pitanje predstavlja problem jednak nekom naučnom problemu, i zavisi od realnosti i to, ovaj put ne fizičke, nego društvene relanosti. Zadatak se tu čini jednostavan: pošto tražimo zajedničku normu koju bi svi trebalo da prihvate slobodnom voljom (moral), najbolji kadidat za osnovu takvih normi bi bila neka nepristrasna vrednost. I ako se vratimo na početak ovog teksta, trebalo bi da se setimo da bi dobar kandidat mogla da bude vrednost istine, upravo zbog osobina univerzalnosti i nepristrasnosti koje smo utvrdili u vezi sa njom. Naravno, istina, u nekoj konkretnoj situaciji, može koristiti jednima, a štetiti drugima (na primer, onima koji su napravili neki prestup), ali moralna norma i treba da bude osnov pokude i pohvale, kazne i nagrade i to nije ono što je čini pristrasnom. Ona bi bila pristrasna vrednost ukoliko bi unapred sadržavala upućivanje na pojedince i grupu u čijem je interesu, za razliku od pojedinaca i grupe protiv čijeg je interesa. Međutim, ukoliko razmislimo o nekoj istini vidimo da korist koja proizilazi iz nje nije ni na jedan način rezervisana za neku unapred određenu grupu ljudi. Zbog toga bi istina mogla da bude ta vrednost oko koje se gradi moralna norma na već opisani način. Ako je istina predmet obaveze, onda će obaveza biti i poštovanje normi koje najbolje služe otkrivanju istine. A to je već činjeničko pitanje koje govori da istini najbolje pogoduje atmosfera slobodne rasprave u kojoj su svi predlozi ravnopravni kao kandidati, ali nijedan nije pošteđen kritike, ukoliko za nju postoje argumenti.

Na ovo rešenje, čini mi se, da se ne može reći da ono ne može da univerzalno važi jer je zavisno (relativno) u odnosu na prihvatanje istine kao zajedničke vrednosti. Jer, nijedan moral ne može da nađe rešenje za odbijanje samog konstituisanja moralnih ili zajedničkih normi, dok, s druge strane, ako neko prihvata da zajedničke norme treba da budu konstituisane, onda je slobodan da predloži neku drugu zajedničku vrednost, pa čak i drugi kriterijum, umesto nepristarsnosti, preko koga bi trebala da bude ocenjena pogodnost predložene norme da bude zajendička norma.

Ukratko, mi se možemo složiti sa Vitgenštajnom da: “Etika, ukoliko proističe iz želje da se kaže nešto o krajnjem smislu života, apsolutnom dobru, apsolutnim vrednostima, ne može biti nauka. Ono što ona govori ne dodaje ništa našem znanju o svetu u bilo kom smislu” – međutim, problem je u tome što ništa što govori o apsolutnim istinama, krajnjem rezultatu naučnih istraživanja ili konačnim istinama, ne može biti nauka. Ni prirodne nauke, ukoliko se ponašaju na taj način, nisu prirodne nauke, a opet etika se, za razliku od Vitgenštajnovog mišljenja, može konstituisati u relativnom svetu na analogan način na koji se u njemu konstituiše i nauka.

Ako sada napravimo rekapitulaciju, možemo reći da se slažem sa ovim stavovima koje potvrđuje i Vitgenštajn:

1) govor o apsolutnom nije naučan
2) samo iz “jeste” stavova ne mogu se izvesti “treba” stavovi
3) davanje smisla našim stavovima nepovratno ih čini delom našeg nesavršenog sveta

ali se ne slažem sa ovim:

1) etika ne može biti nauka ili: ne postoji istina o kojoj govore etički stavovi
2) nemoguće je zasnovati etiku na u svetu u kome je “sve relativno” u prva tri smisla o kojima smo govorili
3) etika i religija imaju isti status u pogledu mogućnosti da njihovi stavovi budu istiniti.

***

Da još samo, na kraju, odgovorim na jedno od pitanja sa početka: Šta je Vitgenštajnova rešenja učinilo prihvatljivim za njega i za mnoge druge? i Zbog čega se čini da su etika i nauka zaista različite?. U stvari, tu ne postoji strukturna razlika, već samo razlika u stepenu u kome nas se tiču rezultati do kojih bi moglo doći razmišljanje u okviru nauke i etike. Ukoliko nismo fizičari koji su se ogledali u tvrdnjama o njima, nama je savršeno svejedno koliko će planeta biti u sunčevom sistemu ili koliko je vulkana na zemlji, ali ako neko pokazuje da je ono što se nama čini dobro povezano sa onim što čak i za nas nije dobro, onda on na neki način pokazuje da nismo u pravu u stvarima u odnosu na koje smo najosetljiviji: svojim ličnim izborima o načinu na koji bi trebalo organizovati vlastiti ili zajednički život. Pošto u okviru ispravnog morala imamo pravo da živimo čak i na pogrešan način koji ne ugrožava druge, mi bi trebalo da budemo otvoreni za sve razloge koji bi se mogli pojaviti u razmišljanju o vrednostima. Ali, ukoliko smo previše slabi ili sujetni ili smo namerno iskrivili istinu, možemo želeti i da takvih razmišljanja nema. Osim ovoga, sigurno je da naša subjektivnost igra mnogo veću ulogu u stvaranju etičkih stavova, nego što je njena uloga kada razmišljamo o matematici ili fizici.

U Vitgenštajnovom slučaju, čini se da postoji jedan drugačiji motiv. On u Traktatusu kaže da etika ne može biti nauka zbog toga što stavovi ne mogu izraziti “ništa više”. Zajedno sa iskazivanjem poštovanja za sklonost ka apsolutnom, koje nalazimo u tekstu Predavanja o etici, ovaj stav govori o tome da je Vitgenštajn na etiku gledao kao na traganje za apsolutnim – koje ne treba izlagati podsmehu, jer je izraz uzvišenijih čovekovih težnji – ali čiji domen primene treba, tvrdnjom da ono ne može biti nauka, ograničiti na pojedince i one koji se slobodno udružuju sa njima oko nekih etičkih stavova, analogno načinu na koji mi gledamo na religiju. Međutim, etika i religija se razlikuju po tome što etika treba da služi mnogo svetovnijim zadacima i treba da zavisi od mnogo prizemnijih stvari.

Naravno, sve elemente ovog spora možemo samo ostaviti razmišljanju čitalaca, ali, ipak, smo jedna primedba. Čudno je što je toliko savremenih filozofa odbijalo da postoje etičke istine i da baš istina bude taj izvor ograničenja za delovanje. To zbog toga što je istina najblaži gospodar u ovim stvarima koji se može zamisliti. Ona predstavlja oganičenje, jer sprečava da bilo kakav stav bude istinit, ali se to ograničenje nikada ne prenosi na nekog čoveka ili neku teoriju koji bi mogli da ova ovlašćenja istine zloupotrebe u svoju korist. Tako, ako neko na primedbu da o svemu postoji jedna istina, upita Pa koja je to istina?, on time pokazuje da ne razume prirodu istine kao izvora univerzalnih normi. Ona je univerzalna jer je takav kriterijum za sve stavove koji pretenduju da su istiniti, da nijedan od tih stavova ne može da je zameni u toj ulozi.