Delo Utopija, engleskog advokata, filozofa i pisca, Tomasa Mora, napisano je 1516. godine na latinskom jeziku. Mor se inače, bavio i državnim poslovima na najvišem nivou. Kada je kralj Henri VIII poželeo da se razvede od španske princeze i oženi Anom Bolen, odlučio je da osamostali englesku katoličku crkvu i osnuje novu – anglikansku crkvu – na čijem čelu će i formalno biti on sam. To je za Mora već bilo previše, usprotivio se, dopao najpre u tamnicu, a onda bio pogubljen 1535, godine.
Ovo sam napisao da bismo shvatili da je reč o prinicpijelnom čoveku koji je znao da plati cenu za svoja uverenja. A ta uverenja zapisana su u ovoj neobičnoj knjizi, čiji naslov “Utopija” je poslužio za stvaranje sasvim novog pojma i novog načina da se misli o društvu. Utopija je opis kakvo bi društvo moglo biti, kako je nabolje da bude i kako će verovatno i biti u budućnosti. U takvu, utopističku knjigu stavljaju se temeljni principi u koje neko veruje, ma šta mislili drugi i ma koliko je možda prerano da se ti principi ostvare.
Ali, prvo o temi i stilu knjige. Mor prepričava kako izgleda ostrvo koje je navodno posetio Rafael Hitlodej, svetski putnik. Kao što je nešto ranije otkrivena Amerika, zvučalo je realno da bi se na nekom putovanju po novootkrivenom svetu moglo nalaziti neko takvo ostrvo. Međutim, jasno je da je sve u knjizi izmišljeno. To se krije u šiframa toponima: Utopija je zapravo kada se dešifruje “mesto koje ne postoji”. Glavni grad je Amaurot, grad koji se ne vidi. Reka koja protiče kroz njega je Anider, bezvodna reka. Sve je izmišljeno, ali istovremeno i stvarno, to ostrvo izgleda, baš onako kako bi Mor hteo da izgleda Engleska ili Britanija. Ima nešto zanimljivo u takvim knjigama: one dok pričaju svoju priču, uče prepoznavanju itonije, slojeva priče, sumnji i nebukvalnosti. Uče humoru (Hitlodej je “prodavac gluposti” prema grčkom korenu) i poručuju da je moguće poručivati razne stvari nekim tekstom, a ne samo opisivati očiglednu stvarnost. Slušate priču i znate da nije istinita, ali je u višem smislu nabijena istinom.
Verovatno je da od Mora ide duga tradicija izmišljanja svetova, sa svim toponimima i detaljnim izmišljenim objašnjenjima u kojoj se nalazi i Tolkinov Gospodar prstenova ili Igra prestola. On se pak sigurno ugledao na Platona, koji je opisao jednu idealnu državu u delu “Država” o kome smo već pričali. Platon je voleo da izmišlja mitove – jedan od njih je mit o Atlantidi, idealnom ostrvu u Atlantskom okeanu, dalje od Herkulovih stubova na današnjem Gibraltaru.
Ali Morova Utopija se umnogome razlikuje od Platonove države. Dok Platon sve piše tako da pokaže da je demokratija loš oblik vladavine, Mor se zalaže za izbornu republiku. Čak i vladar se bira u Utopiji, doduše doživotno, ali se bira. Svakih 30 porodica bira svog filarha, predstavnika koji će obavljati funkciju samo 1 godinu, kada će ga zameniti neko drugi. Mor čak kaže da se neka pitanja izbose na diskusiju svim stanovnicima ostrva. Nema kod Mora Platonovog nepoverenja prema “gomili” ili “onima koji ne znaju dovoljno”, već je princip jednakost i ravnopravno učešće u upravljanju državom. Demokratija je predstavnička, kao i naša današnja. Svakih 30 porodica biraju 1 filarha, 10 filarha jednog protofilarha, a 20 protofilarha vladara (princepsa) između 4 kandidata koje su predložili građani. Sve je prilično moderno, iako u detaljima odražava vreme u kome je nastalo, rani 16. vek.
Trebaće da prođe oko 300 godina da se Morovi principi prošire Evropom. Ima još dosta detalja u Utopiji. Utopljani su religiozni, ali dosta slobodni u tome kako Boga shvataju. Religioznost im ne smeta da cene uživanje u životu. Svi imaju bašte iza kuće, a ne cene novac i bogatstvo. Ne poseduju privatnu imovinu, a žive u komotnm velikim kućama koje menjaju na svakih 10 godina. I tako dalje.
Nešto je i danas slično kao u Utopiji, a nešto je vreme promenilo. Više o tome u knjizi.
