U 19. i 20. veku u politici učestvuju velike grupe ljudi, baš zbog toga što je njihova saglasnost postala neophodna za održavanje poretka. Pored rešenja koja se moraju pozivati na interese ovih grupa, javlja se i problem ideologije, kojom se saglasnost osigurava čak i onda kada se neke činjenice protive nekom skupu ideja.
Može se reći da se za naklonost ljudi u toku ovog perioda bore tri vrste političkih teorija: marksizam, liberalizam i konzervativizam.
Trg Marksa i Engelsa (današnji trg Nikole Pašića)
Marks je postavio teoriju koja je smatrala da se do ekonomskih prava radnika može doći samo radikalnom promenom društva putem revolucije i ukidanja privatnog vlasništva nad sredstvima za proizvodnju. Tako je postavljen cilj koji je uticao na politiku sve do našeg doba. Dok su na Zapadu sredstva za ostvarenje tog cilja bila ublažena, na Istoku su bile izvedene revolucije kojima je sledila suspenzija tradicionalnih demokratskih prava. Novi poredak je učvršćavan i terorom i kasnijim ograničavanjem slobode mišljenja i političkog okupljanja.
To je dovelo do toga da su se mnogi filozofi 20. veka bavili prirodom totalitarnih poredaka. Zajednički zaključak je bio da se totalitarni poreci zasnivaju na nekoj vrsti epistemološke oholosti u kojoj se pretpostavlja da su Istine o kretanju istorije, prirodi društva i čoveka otkrivene (prvenstveno kroz zvaničnu verziju marksizma, ali marksizam nije jedina ideologija) i da ih samo zlonamerni mogu dovoditi u pitanje. Fašizam je takođe pokazivao totalitarno lice koje je bilo sasvim nezasnovano u filozofskoj tradiciji i koje je trajalo kraće, tako da je kritika mahom bila upućena marksizmu koji je imao i svoju liberalniju verziju na Zapadu, a i širu filozofsku osnovu koja je uključivala i trajne ideje socijalne pravde ili mira.
Liberalizam je kao starija teorija morala da se kroz ovo vreme nosi sa marksizmom. Njene osnove postavili su mnogi mislioci, među kojima su i Džon Lok i Džon Stjuart Mil. Liberalizam brani vrednosti slobode pojedinca i nepovredivosti svojine, kao temelje društva kojih se uvek treba pridržavati. Privatna svojina omogućava samostalnost mišljenja, ona podstiče kreativnost i rad i društvo zasnovano na prirodnoj sebičnosti, na realističnijoj je osnovi od društva zasnovanog na solidarnosti i pretpostavljenoj slozi oko upravljanja resursima.
Liberalizam ostavlja pojedincima da odluče o korisnosti svojih poduhvata, a pošto u društvu postoji konkurencija njihovih projekata, oni se, da bi se održali i bili uspešni, moraju usavršavati, što povećava ukupne moći društva. Pa ipak, iako su na kraju 20. veka liberalne države pobedile u ideološkoj bici, one su se morale promeniti da bi odgovorile izazovima socijalizma. U većini evropskih država usvojen je stav da tržište, iako ostaje ideološka osnova društva, ne može uspešno regulisati zadovoljavanje svih potreba, tako da je njegovo delovanje ograničeno radničkim pravima i državnim merama kojima država na sebe preuzima obezbeđivanje sredstava vezanih za zajedničke i trajne potrebe svih, kao što su zdravstvo, školstvo ili zaposlenost i saobraćaj.
Konzervativizam je u toku ovih borbi latentno prisutan. On se zasniva na ideji da su tradicionalne ustanove (crkva, dinastija) ili običaji toliko značajni da ih ne treba dovoditi u pitanje, čak i onda kada se čine neracionalni. Konzervativni mislilac veruje da je tradicija (ili religija) formulisala pravila čija je vrednost iznad proizvoljnog suda, i da uvek tome treba dati prednost nasuprot novim rešenjima koja će, kada se jednom tradicija napusti, otvoriti put potpunoj proizvoljnosti, koja će voditi ili u anarhiju ili u totalitarizam. Baš u naše vreme, očigledni neuspeh marskizma s jedne strane, a i apstraktnost liberalnih načela, oživljavaju zanimanje za konzervativne ideje, koje je bilo u uzmaku u toku borbe između liberala i marksista.
Prvomajska parada 1947.
Beograd, Terazije
