Statua Posejdona

Pre pojave filozofije, ljudi su takođe verovali u neke priče u koje su smestili svoja verovanja i znanja. Te priče su bili mitovi. Mit je narodna priča koja se bavi poreklom poznatog sveta, bogovima i davnom prošlošću naroda. Karakteristike mitova su: prenošenje sa “kolena na koleno”, u suštini, u istom obliku, anonimnost autora i dominacija mašte u odnosu na racionalnost. Kada se dovede u pitanje i forma i sadržaj mitova, nastaje filozofija. Sa njom se pojavljuju prvi filozofi (“mudraci”), ljudi sa imenom i prezimenom koji iznose svoja mišljenja vezana za neka od pitanja na koja je odgovarao i mit. Iako su upotrebili sve svoje moći da dođu do svojih učenja, oni su svesni da su ona delo ljudskog razuma, te mogućnosti da će biti kritikovana i proveravana i da će možda biti odbačena u korist boljih. Filozofija je, dakle, kritičko mišljenje kome bi trebalo da je stran svaki dogmatizam. Ona je, takođe, rezultat razloga, argumenata, u čemu se ogleda njena racionalnost.

Nastala u Staroj Grčkoj oko 7 veka p.n.e. filozofija je prošla kroz barem četiri velika razdoblja:

1) Antička filozofija spaja filozofiju Grčke i Rima. Poslednja grčka filozofska škola ukinuta je dekretom rimskog cara Justinijana 529. godine n.e., ali je Plotin, poslednji značajniji mislilac na koga nije uticalo hrišćanstvo, umro oko 270. god.n.e.

Deli se na četiri perioda:

Kosmološki period, u koji spada većina tzv. pretsokratovaca, a koji traje do pojave prvih sofista u 5. veku p.n.e. U ovom periodu filozofije preovlađuju pitanja vezana za prirodu kosmosa.

Antropološki period, (5. vek p.n.e.) u koji spadaju sofisti i Sokrat. U njemu preovlađuju pitanja vezana za čoveka. Koliko čovek može znati ili kako uspostaviti slaganje i prevladati razlike među ljudima, neka su od tih pitanja.

Period velikih sistema, (4. vek p.n.e.) se odnosi na dela Platona i Aristotela, filozofe koji su se bavili svim oblastima filozofskog istraživanja, povezujući ih jednom teorijom. Ova dvojica filozofa su prvi filozofi čije knjige su sačuvane u celosti, a ne samo u fragmentima.

Helenističko-rimski period, obuhvata vreme od smrti Aleksandra Makedonskog 323. g.p.n.e. do kraja 3. veka n.e., u kome ponovo dominiraju etička pitanja kojima se bave dve velike škole – epikurejska i stoička.

2) Srednjovekovna filozofija, (od 4-og veka n.e. do pojave renesanse u 14. veku) je period u kome su glavni problemi vezani za odnos filozofije i religije, odnosno razuma i vere. U toku srednjeg veka hrišćanstvo postaje dominantna religija u Evropi. Kulturni život odvija se mahom u okviru crkve. Mnogi sveštenici, iako prvenstveno teolozi, bave se i filozofskim problemima naslanjajući se na mislioce antičke filozofije, najviše na Platona i Aristotela.

3) Moderna filozofija, (počinje u periodu renesanse od 14. do 16. veka, a dobija zamah u 17. veku) u kojoj su glavna pitanja vezana za brzu promenu društva do koje dolazi zahvaljujući napretku u naukama. 17. vek se naziva i “doba razuma”, jer se svi moderni filozofi prvenstveno bave prirodom našeg razuma pokušavajući da formulišu pravila za njegovu upotrebu koja bi vodila otkrivanju tajni prirode. Oni razum istovremeno shvataju kao moć koja može da proizvede i opravda principe oko kojih bi se ljudi mogli složiti, što bi trebalo da omogući da u društvu bude manje svađa i neprijateljstava. Period moderne filozofije završava se sa klasičnom nemačkom filozofijom u kojoj se ističu čuveni filozofi Kant i Hegel .

4) Savremena filozofija je zajedničko ime za mnoštvo pravaca i pojedinaca koji se javljaju u 19. i 20. veku. Pomenućemo sada nekoliko: marksizam, pozitivizam, egzistencijalizam i fenomenologija.