Politika kao postizanje cilja
Nikola Makijaveli
Nikolo Makijaveli, Vladalac, str. 64.
Hobs: O prirodnom stanju i nastanku države
Očigledno je da ljudi, dok žive bez jedne zajedničke vlasti koja ih sve drži u strahu, žive u onom stanju koje se naziva rat, i to takav rat u kome je svaki čovek protiv svakog čoveka. Jer rat se ne sastoji samo u bitkama ili radnjama borbe nego i u izvesnom proteku vremena, u kome je dovoljno poznata volja za borbom. …
Sve što proističe iz ratnog vremena, kad je svaki čovek neprijatelj svakom čoveku, proističe i iz vremena u kome ljudi žive bez ikakve druge sigurnosti do one koju im pruža njihova sopstvena snaga i njihova dovitljivost. U takvom stanju nema mesta nikakvoj radinosti, jer su plodovi njeni neizvesni, pa sledstveno tome nema ni kulture na zemlji; nema moreplovstva ni korišćenja robe koja bi preko mora mogla da se uveze; nema velikih građevina; nema sredstva za pokretanje i premeštanje predmeta koje iziskuje veliku snagu; nema znanja o izgledu zemlje, nema računanja vremena; nema umetnosti; nema književnosti; nema društva. I, što je najgore od svega, postoji neprekidni strah i opasnost od nasilne smrti. A život čovekov je usamljenički, siromašan, opasan, skotski i kratak. …
[nastanak države]
Hobsov Levijatan
Nosilac te ličnosti naziva se suveren, i kaže se da njemu pripada suverena vlast, a svi ostali su njegovi podanici.
Tomas Hobs, Levijatan, str. 108. i 151-152.
Lok: O prirodnom stanju i nastanku države
Da bismo pravilno razumeli političku vlast i izveli njeno poreklo iz njenog izvora, moramo da razmotrimo u kakvom su stanju svi ljudi po prirodi – a to je stanje savršene slobode da određuju svoje radnje i raspolažu svojim posedima i ličnostima kako smatraju da je prikladno u granicama prirodnog zakona, a da ne pitaju za dopuštenje nekog drugog čoveka ili da zavise od njegove volje.
Isto tako je stanje jednakosti u kojem su sva vlast i jurisdikcija uzajamni, pošto niko nema više vlasti od drugoga; kako ništa nije očiglednije nego da je svim stvorenjima iste vrste i roda rođenje donelo iste prirodne prednosti i korišćenje istih sposobnosti, onda svi ljudi na isti način treba da budu međusobno jednaki bez podređivanja i pokornosti, sem ako ne bi gospodar i vlasnik svih nas nekom izričitom izjavom svoje volje postavio jednog iznad drugog i predao mu očiglednom i jasnom naredbom nesumnjivo pravo na gospodstvo i suverenost.
[nastanak države]
Ako je čovek u prirodnom stanju tako slobodan kao što je bilo rečeno, ukoliko je apsolutni gospodar svoje ličnosti i poseda, jednak najvećima, a podanik nikome, zašto bi onda ostavio svoju slobodu, zbog čega bi predao svoje gospodarenje i podredio sebe gospodstvu i kontroli neke druge vlasti? Na ovo se očigledno odgovara da iako u prirodnom stanju ima takvo pravo, ipak je njegovo uživanje veoma nesigurno i stalno izloženo napadu drugih. Pošto su svi isto kraljevi kao i on, a svaki čovek njemu jednak, i kako se veći deo ne pridržava strogo pravičnosti i pravde, onda je i očuvanje svojine koju ima u ovakvom stanju veoma nepouzdano i nesigurno. Zbog toga je voljan da napusti stanje koje je, ma koliko da je slobodno, puno strahota i neprestanih opasnosti; i nije bez razloga što teži i što je voljan da stupi u društvo sa drugima koji su ujedinjeni ili imaju nameru da se ujedine radi uzajamnog očuvanja svojih života, sloboda i imanja, koje nazivam opštim imenom svojina.
Stoga veliki i glavni cilj udruživanja ljudi u države i njihovog stavljanja pod vladu jeste očuvanje njihove svojine. Ali za ostvarenje ovog cilja u prirodnom stanju mnoge stvari nedostaju.
Prvo, nedostaje ustanovljen, ustaljen, poznat zakon, primljen i odobren opštom saglasnošću, koji je mera pravičnog i nepravičnog i opšte merilo koje bi rešavalo sve sporove između njih. …
Drugo, u prirodnom stanju nedostaje poznat i nepristrasan sudija sa vlašću da rešava razmirice prema ustanovljenom zakonu. …
Treće, u prirodnom stanju često ne postoji vlast da podrži i potpomogne presudu kada je pravična i da joj omogući dužno izvršenje.
Džon Lok, Dve rasprave o vladi, str. 237 i 298-299.
O toleranciji
Nijedan čovek ne treba da krši pravo drugoga zbog njegovog pogrešnog mišljenja i nepravilnog načina bogosluženja, a njegova izgubljenost ne treba da bude prepreka poslovima drugog čoveka; na taj način briga za spas jednoga čoveka pripada njemu samome. …
Nije raznolikost mišljenja (koja se ne može izbeći), već odbijanje tolerancije prema onima sa različitim mišljenjem (koje je moglo da se dopusti) stvorilo zbrku i ratove u hrišćanskom svetu zbog vere.
Džon Lok, Pismo o toleranciji, ( u: Džon Lok, Dve rasprave o vladi, str. 390. i 397.)
O društvenom ugovoru
“Naći jedan oblik udruživanja koji bi branio i štitio svom zajedničkom snagom ličnost i dobra svakog člana društva, i kroz koji bi svako, udružen sa svima, ipak slušao samo sebe, i tako ostao isto tako slobodan kao i pre.” Takav je osnovni problem čije rešenje pruža društveni ugovor. …
Ma sa koje strane da se vratimo na to načelo, uvek dolazimo do istog zaključka, a to je – da društveni ugovor stvara među građanima takvu jednakost da svi oni imaju iste obaveze i da treba da svi uživaju ista prava. Tako, po samoj prirodi ovog ugovora svaki akt suvereniteta, to jest svaki pravni akt opšte volje, podjednako obavezuje i daje podjednaka prava svim građanima; tako da suveren poznaje samo narod uzet u celini i ne razlikuje nikog među onima koji ga sačinjavaju.
Žan Žak Ruso, Društveni ugovor, str. 35 i 48.
|
Kao što je u modernoj filozofiji osnovna vrednost samostalna sposobnost da saznajemo istinu nezavisno od spoljašnjih autoriteta, u modernoj politici osnovna vrednost je osiguravanje slobode pojedinca, kome se sada čak ni filozof ne postavlja za tutora. Kao što je moderni moral usmeren na to da nađe zajednička pravila za život ljudi koji imaju različita ostala verovanja i ciljeve, tako se od moderne države očekuje da garantuje taj poredak, a ne da nauči ljude ispravnim krajnjim ciljevima njihovih života. Međutim, ovi ciljevi, sada rasuti među građanima, nastavljaju da povratno deluju na državu. Ona je sada njihovo ogledalo, ogledalo njihovih kompleksnih odnosa i sposobnosti da u praksi postignu međusobnu saglasnost. |
Osnivači SAD
