Istorija filozofije kao metodičnog mišljenja započela je pre dve i po hiljade godina, a njena istorija kao mitskog mišljenja mnogo ranije.
Ali početak je nešto drugo nego izvor. Početak je istorijski, i on potomcima donosi rastuće mnoštvo pretpostavki koje su nastale misaonim radom. Izvor je, međutim, ono svagdašnje vrelo iz koga dolazi podstrek za filozofiranje. Zahvaljujući upravo njemu, svaka savremena filozofija postaje bitna, a ranija filozofija razumljiva.
To izvorno je mnogostruko. Iz čuđenja proizlazi pitanje i saznanje, iz sumnje u ono što se saznalo rađa se kritičko ispitivanje i jasna izvesnost, iz čovekove potresenosti i svesti o sopstvenoj izgubljenosti izvire pitanje o samome sebi. Predočimo sebi najpre ta tri motiva.
Prvo: Platon je rekao da je izvor filozofije čuđenje. Naše oko nam je „omogućilo da steknemo pogled na zvezde, Sunce i nebeski svod“. Taj pogled nam je „dao nagon za istraživanjem svemira. Iz toga se rodila filozofija, najveće blago koje su smrtnicima podarili bogovi“. A Aristotel: „Jer čuđenje je ono što je ljude nagnalo na filozofiranje: najpre su se čudili onome što im se činilo iznenađujuće, zatim su postepeno išli dalje i pitali se o preobražavani ima Meseca, Sunca, zvezda, i o nastanku svemira.“
Čuditi se znači težiti ka saznanju. U čuđenju postajem svestan neznanja. Tražim znanje, ali znanja radi, ne „iz bilo koje proste potrebe“.
Filozofiranje je kao buđenje iz vezanosti za nuždu življenja. Buđenje nastaje kad se oslobođeno od te vezanosti pogledaju stvari, nebo i svet, u pitanjima: šta je sve to i odakle sve to potiče – pitanjima čiji odgovori ne treba da posluže bilo čemu korisnom, nego samo da pruže zadovoljenje.
Drugo: Pošto sam u saznanju bivstvujućeg zadovoljio svoje čuđenje i divljenje, ubrzo se javlja sumnja. Istina je da se saznanja gomilaju, ali, prilikom kritičkog ispitivanja, ništa nije izvesno. Čulna opažanja uslovljena su našim čulnim organima i ona su varljiva; ona se, bez sumnje, ne slažu s onim što je dato po sebi izvan mene, nezavisno od onoga što se opaža. Naši misaoni oblici su oblici našeg, ljudskog, razuma. Oni se zapliću u nerazrešive protivrečnosti. Svuda se jedna tvrđenja suprotstavljaju drugim tvrđenjima. Filozofirajući, ja zgrabim sumnju, pokušavam da je radikalno sprovedem – ili uživajući u negiranju pomoću sumnje, pred kojom više ništa ne važi i koja ne može da učini ni korak napred – ili pitajući: gde je ona izvesnost koja se opire svakoj sumnji i koja može čestito da odoli svakoj kritici.
Čuveni Dekartov stav: „Mislim, dakle jesam“, bio je, nesumnjivo za njega izvestan i kad je sumnjao u sve ostalo. Jer čak i potpuna obmana u mom saznavanju, koju možda ne mogu da prozrem, ne može da me obmane da ne postojim, čak i ako se varam u svojim mislima.
Ako je metodična, sumnja postaje izvor kritičkog ispitivanja svakog saznanja. Otuda: bez radikalne sumnje nema ni istinskog filozofiranja. Ali odlučujuće je – gde i na koji način pomoću same sumnje osvojiti tle izvesnosti.
A sada, treće: Predan saznavanju predmeta u svetu, sumnjajući radi sticanja izvesnosti, ja sam utonuo u stvari, ja ne mislim na sebe, ni na svoje ciljeve, svoju sreću, svoje spasenje. Naprotiv, zaboravljajući sebe, zadovoljavam se sticanjem saznanja o predmetima.
To se preobraća u nešto drugo čim postanem svestan sebe u sopstvenoj situaciji.
Stoik Epiktet je rekao: „Poreklo filozofije leži u opažanju sopstvene slabosti i nemoći.“ Kako da sebi pomognem u nemoći? Njegov odgovor je glasio: na taj način što ću sve što ne leži u mojoj moći smatrati da je za mene irelevantno u svojoj nužnosti, a naprotiv, sve što zavisi od mene, naime, način i sadržaj svojih predstava, mišljenjem ću učiniti jasnim i slobodnim.
Osvedočimo se u svoj ljudski položaj. Mi smo uvek u situacijama. Situacije se menjaju, javljaju se prilike. Ako se one jednom propuste, više se neće vratiti. Ja mogu da delujem da se situacija izmeni. Ali ima situacija koje su u svojoj suštini nepromenljive, čak i kada njihova trenutna pojava dobije drugi vid i kad se njihova pobedonosna moć skrije velovima: moram da umrem, moram da patim, moram da se borim, podređen sam slučaju, neizbežno se zaplićem u krivicu. Te osnovne situacije našeg postojanja nazivamo graničnim situacijama. To znači da su to situacije preko kojih ne možemo preći, koje ne možemo izmeniti. To što postajemo svesni tih graničnih situacija, posle čuđenja i sumnje, predstavlja dublji izvor filozofije. U samom postojanju, mi ih često izbegnemo na taj način što zatvorimo oči i živimo kao da one i ne postoje. Mi zaboravljamo da moramo da umremo, zaboravljamo da smo krivi i da smo prepušteni slučaju. Mi smo tada suočeni samo s konkretnim situacijama, koje rešavamo u svoju korist, i na koje reagujemo planiranjem i delanjem u svetu, gonjeni interesima svog postojanja. Na granične situacije, međutim, reagujemo ili na taj način što ih zamagljujemo, ili, ako ih zaista shvatimo, očajavamo i ponovo ih uspostavljamo: ponovo postajemo mi sami promenom svoje svesti o biću.
Objasnimo na drugi način svoj ljudski položaj, uzimajući u obzir nepouzdanost sveg bića sveta.
Kad nemamo pitanja u sebi, mi primamo svet prosto kao biće. U srećnim okolnostima Mičemo iz sve snage, poverljivi smo bez razmišljanja, ne znamo ni za šta drugo sem za svoju prisutnost. U bolu, u klonulosti, u nemoći, mi očajavamo. A kada smo sve preživeli i još živimo, ponovo dozvoljavamo da, zaboravljajući sebe, skliznemo u život sreće.
Ali, zahvaljujući ovakvim iskustvima, čovek je postao mudar. Pretnja ga nagoni da se osigura. Savlađivanje prirode i ljudska zajednica treba da garantuju njegovo postojanje.
Čovek osvaja prirodu da bi se koristio njenim uslugama; priroda treba da postane pouzdana preko saznanja i tehnike.
Ali, u savlađivanju prirode ostaje nešto što se ne može predvideti i što zbog toga nosi u sebi stalnu pretnju, a i potpuno stradanje: težak mučan rad, starost, bolest i smrt ne mogu se ukinuti. Sve što je postalo pouzdano u savladanoj prirodi, samo je nešto posebno u okviru totalne nepouzdanosti.
I čovek se ujedinjuje u zajednicu da bi ograničio i na kraju isključio beskonačnu borbu svih protiv svih; preko uzajamne pomoći on želi da stekne sigurnost.
Ali i ovde postoji granica. Samo u onim državama koje bi bile tako zasnovane da se svaki građanin odnosi prema drugome onako kako to zahteva apsolutna solidarnost, mogle bi pravednost i sloboda biti potpuno osigurane. Jer samo bi se u takvoj državi svi do jednog usprotivili ako bi se nekome nanela nepravda. Ali nikada nije bilo tako. U pitanju je uvek samo ograničen krug ljudi, ili samo pojedinci, koji do kraja, čak i u nemoći, ostaju jedni uz druge. Nijedna država, nijedna crkva, nijedno društvo ne štiti apsolutno. Takva zaštita bila je lepa obmana mirnih vremena, kada je granica ostajala zamagljena.
Ali nasuprot celokupnoj nepouzdanosti sveta, ipak postoji i nešto drugo: U svetu postoji ono što je verodostojno, što budi poverenje, postoji osnova na kojoj sve počiva: zavičaj i njegova okolina, roditelji i preci, braća, sestre i prijatelji, supruga. Postoji istorijska osnova predanja u sopstvenom jeziku, veri, u delu mislilaca, pesnika i umetnika.
Međutim, ni to celokupno predanje ne pruža sigurnost, ni u njega se ne možemo apsolutno pouzdati. Jer bilo koji oblik u kojem nam se ono predstavlja uvek je delo ljudi, boga nigde nema u svetu. Predanje je, u isti mah, uvek i pitanje. Čovek u svako doba mora, obzirući se na predanje, na osnovu sopstvenog porekla da nađe ono što će mu pružiti sigurnost, biće, pouzdanost. Ali znak upozorenja uperen je na nepouzdanost sveg bića sveta. Taj znak zabranjuje da nađemo zadovoljstvo u svetu; on upućuje na nešto drugo.
Granične situacije – smrt, slučaj, krivica i nepouzdanost sveta – ukazuju na stradanje. Sta da činim suočen s tim apsolutnim stradanjem, čije sagledanje ne mogu da izbegnem ako sebi pošteno sve predstavim?
Savet stoika da se slobodnom odlukom povučemo u nezavisnost mišljenja neće nas zadovoljiti. Stoik se varao, jer on nije dovoljno radikalno sagledao čovekovu nemoć. On nije shvatio ni zavisnost samog mišljenja, koje je samo po sebi prazno, upućeno na ono što mu se pruža, kao ni mogućnost ludila. Stoik nas ostavlja bez utehe u čistoj nezavisnosti mišljenja, jer tom mišljenju nedostaje svaki sadržaj. On nas ostavlja bez nade, jer izostaje svaki pokušaj spontanog unutrašnjeg savlađivanja, svako ostvarenje poklanjanjem sebe u ljubavi, kao i očekivanje mogućnog s puno nade. Ali ono čemu stoik teži, jeste prava filozofija. Izvornost u graničnim situacijama budi osnovni nagon da se kroz stradanje nađe put do bića.
Odlučujuće je za čoveka na koji način saznaje za stradanje: da li ono ostaje za njega skriveno, pa ga on samo faktički savlada na kraju, ili je kadar da ga posmatra bez zamagljivanja, svestan da je ono stalna granica njegovog postojanja; da li pribegava fantastičnim rešenjima i umirenju, ili stradanje pošteno podnosi, ćuteći pred neobjašnjivim. Od načina na koji čovek saznaje za svoje stradanje zavisi šta će on postati.
U graničnim situacijama ili se ništa ne pokazuje ili se oseća šta je istinsko uprkos i iznad sveg prolaznog bića sveta. Čak i očajanje, svojom činjeničnošću, time što je i ono mogućno u svetu, ukazuje na nešto izvan sveta.
Drugačije rečeno: čovek traži spasenje. Spasenje nude velike univerzalne religije spasenja. Njihova karakteristika je objektivna garantija za istinitost i stvarnost spasenja. Njihov put vodi ka činu preobraćanja pojedinca. To filozofija ne može da pruži. Pa ipak je celokupno filozofiranje savlađivanje sveta, jedan analogon spasenja.
Sažmimo: izvor filozofiranja leži u čuđenju, u sumnji, u svesti o izgubljenosti. U svakom slučaju, sve počinje time što čoveka nešto zgrabi i potrese, i u toj zaprepašćenosti on uvek traži neki cilj.
Platon i Aristotel su čudeći se tražili suštinu bića.
Dekart je u beskonačnosti onoga što je neizvesno tražio nužnu izvesnost.
Stoici su u patnji postojanja tražili duševni mir. Svaka od ovih zaprepašćenosti ima svoju istinu, i to u istorijskom ruhu svojih predstava i svoga jezika. Usvajajući ih u istorijskom redosledu, mi težimo da dođemo do izvora koji su u nama još prisutni. Ta težnja vodi ka pouzdanom tlu, u dubine bića, ka ovekovečenju.
Ali nijedan od tih izvora nije, možda, i za nas onaj najizvorniji, onaj bezuslovni. Činjenica što se biću možemo Čuditi dopušta nam da odahnemo, ali nas i navodi da se otrgnemo od Čoveka i da se predamo čistoj, očaravajućoj metafizici. Nužna izvesnost ima svoje područje samo u orijentaciji u svetu puteni naučnog saznanja. Nepokolebljivost duše u stoicizmu ima vrednosti samo u nevolji, kao spas od potpune propasti, ali ona sama je bez sadržine i života.
U tri delotvorna motiva – čuđenju i saznanju, sumnji i izvesnosti, izgubljenosti i samopostojanju – ne iscrpljuje se ono što nas pokreće u savremenom filozofiranju.
U ovo doba najradikalnije cezure istorije, neverovatnog raspadanja i samo nejasno naslućenih šansi, tri motiva koja smo predočili važeća su, doduše, ali ne i dovoljna. Oni podležu jednom uslovu, uslovu komunikacije između ljudi.
U istoriji sve do danas postojala je sama po sebi razumljiva povezanost između čoveka i čoveka, i to u pouzdanim zajednicama, u institucijama i opštem duhu. Čak je i usamljenik bio, tako reći, podržavan u svojoj usamljenosti. Danas se raspadanje najviše oseća u tome što je sve više ljudi koji se međusobno ne razume ju, koji se susreću da bi se potom razbe-žali, koji su ravnodušni jedni prema drugima, tako da više nema ni vernosti ni zajednice koja nije sumnjiva i nepouzdana.
Opšta situacija, koja je faktički oduvek postojala, danas nam postaje odlučujuće značajna: Da bih s drugim mogao da se složim u pogledu istine, a da to ne mogu; da se moja vera, baš kad sam siguran u nju, sudara s drugom verom; da se negde na granici, reklo bi se, stalno vodi samo borba bez nade u jedinstvo, čiji je rezultat podjarmljivanje ili uništenje; da blagost i neotpornost navode nevernike ili da se slepo povezuju ili da tvrdoglavo prkose – sve to nije ni nešto uzgredno ni nebitno.
To bi moglo tako biti kad bi samo za mene postojala neka istina koja bi me zadovoljavala. Patnja zbog nedostatka komunikacije i jedinstveno zadovoljenje koje smo našli u pravoj komunikaciji filozofski nas ne bi toliko dirali da sam ja sam, u apsolutnoj usamljenosti, siguran u postojanje istine. Ali ja postojim samo kad sam s drugima, sam nisam ništa.
Komunikacija ne samo između razuma i razuma, između duha i duha, nego i između egzistencije i egzistencije, ima sve bezlične sadržine i vrednosti jedino kao posrednik. Opravdavanje i napadanje tada su sredstvo ne da se zadobije moć, već da se ljudi zbliže. Borba je voljena borba u kojoj svako predaje sve oružje svom protivniku. Izvesnost istinskog bića leži samo u onoj komunikaciji u kojoj sloboda prema slobodi stoji u otvorenoj suprotstavljenosti, ali posredstvom slaganja, u kojoj je ophođenje prema drugome samo priprema, ali u onome što je odlučujuće, uzajamno se zahteva sve, do krajnje istine. Samo se u komunikaciji ostvaruje svaka druga istina, samo u njoj Ja jesam ja, i ne samo što živim nego i ostvarujem život. Bog se pokazuje samo indirektno, i ne bez ljubavi čoveka prema čoveku; nužna izvesnost je partikularna i relativna, podređena celini; stoicizam postaje prazno i kruto držanje.
Osnovno filozofsko držanje čiji vam misaoni izraz iznosim ima svoj koren u zaprepašćenosti zbog nedostatka komunikacije, u težnji za pravom komunikacijom i u mogućnosti borbe koja se voli i koja duboko povezuje jedno (ljudsko) samobiće s drugim samobićem.
A to filozofiranje ima istovremeno svoj koren u onim trima filozofskim zaprepašćenostima, koje su uslovljene time šta one, bilo kao pomoćnici bilo kao neprijatelji, znače za komunikaciju između čoveka i čoveka.
Prema tome: izvori filozofije, doduše, leže u našem čuđenju, u sumnji, u saznavanju graničnih situacija, ali, na kraju, uključujući sve to, i u želji za istinskom komunikacijom. To se od samoga početka pokazuje već u tome što svaka filozofija teži da sebe saopšti, da sebe izrazi, što želi da bude saslušana, što je njena suština u samom saopštavanju, koje je, opet, neraskidivo povezano s njenom istinitošću.
Tek u komunikaciji se ostvaruje svrha filozofije, a u toj svrsi leži, konačno, smisao svih svrha: uočiti biće, osvetliti ljubav, postići mir.
(Karl Jaspers, „Uvod u filozofiju. II: Izvori filozofije“)
