Po stilu svoga pisanja, Niče (1844-1900) predstavlja posebnu pojavu u filozofiji. Pisao je u aforizmima, metaforama i kratkim razmišljanjima, ne izgrađujući filozofski sistem poput npr. Hegela. Njegova tema je duboko nezadovoljstvo načinom mišljenja i življenja u njegovom vremenu. Nije se raspravljao sa drugim filozofima nego sa usvojenim, uobičajenim “duhom vremena”. Smatrao je da su individualnost i strast potisnuti kulturnim modelom koji podstiče nemisaono uklapanje u postojeći moral i društvene norme. Najpoznatije Ničeove knjige su Tako je govorio Zaratustra, Volja za moć, S one strane dobra i zla i Genealogija morala.

“Moral” je uvek više od minimalnih zajedničkih normi koje bi jedna, npr. kantovska, etika mogla opravdati. Zbog toga se moralom mogu nametati načini života koji mogu sputavati sam život. Na taj način se ono što je postojeći kulturni model, pretvara u apsolut najčešće podržan “metafizičkim”, nadzemaljskim razlozima. U skladu sa opštim usmerenjem protiv metafizike, koje je karakterisalo 19. vek, Niče se na svaki način trudio da skine taj oreol svetog sa postojećeg.

Tamo gde je u filozofiji i usvojenom moralu stajala neka večna ili samorazumljiva istina, Niče je video neku sklonost ili volju za moć, upravo se trudeći da sve svede u zemaljske okvire. Ukoliko nešto nije moglo da se opravda istinom argumenta, Niče je odmah u tome video ljudski motiv da se nekim stavom stekne prednost u odnosu na neke druge ljude. Sve je ispoljavanje volje za moći, i to se ne može izbeći – ono što Niče očigledno nije podnosio je zaogrtanje ovih motiva plaštom “viših istina”.

U učenjima moralista Niče je video proizvoljnu želju da se mišljenja i želje ujednače, želju koja ne koristi životu i istini jer ne potpomaže stvaranje novih formi života i mišljenja.

Smatrao je da važeći kulturni model Zapada oličen u vrlinama skromnosti, odricanja i suzdržanosti, potiče iz odluke napravljene još u Staroj Grčkoj da se izabere “apolonski” umesto “dioniskog” kulta. Ovaj “dioniski” (po polubogu Dionisu u grčkoj mitologiji) model je slavio život kao takav, a ne neki njegov nadzemaljski nastavak ili ideal, kao što to čini hrišćanstvo koje je posledica izbora “apolonskih” vrednosti. Moderna varijanta starih dioniskih vrednosti koju se Niče trudio da formuliše, treba da bude vodič za prevrednovanje svih vrednosti.

Nasuprot svom prethodniku Hegelu koji je u istoriji video napredak, Niče je smatrao da je kretanje istorije kružno. Vreme se kreće kao “večno vraćanje istog”. Svoju najčuveniju knjigu naslovio je “Tako je govorio Zaratustra”, tako simbolički pokazavši da ne smatra da su novije istorijske forme samim tim bolje od starijih. U tom izboru naslova vidi se i Ničeova otvorenost za druge, ne-zapadne kulture, koju su raniji filozofi retko pokazivali.

Artur Šopenhauer (1788-1860)

Artur Šopenhauer

Iako ga pominjemo sada posle Ničea, Šopenhauer je zapravo preteča Ničeove filozofije. Šopenhauer je svoju filozofiju takođe stvarao u suprotnosti prema Hegelovoj. Glavna Šopenhauerova knjiga zvala se Svet kao volja i predstava.

Ako je Hegel smatrao da svime rukovodi Duh, dakle nešto racionalno, Šopenhauer je prvi to negirao. Smatrao je da na fenomene utiče Volja kao iracionalni princip, volja ne za nekom posebnom svrhom, već slepa volja, koja je jednostavno tu da označi da princip sveta izmiče našem razumu. Volja je ključ za dokučivanje one nedokučive Kantove stvari po sebi. Pošto je taj princip sveta iracionalan do njegovog saznanja ne  možemo doći razumom, već intuicijom.

Niče Šopenhauera naziva pesimistom, što znači da se u njegovoj filozofiji ogleda gubljenje vere da se svet približava racionalnim idealima i da se to dešava po snazi istorijske nužnosti.