Egzistencijalizam je filozofski pravac koji se najpre vezuje za danskog filozofa Serena Kjerkegora (1813-1856). Kjerkegor je za sebe govorio da je više religiozni mislilac nego filozof. Ipak njegove teme i način mišljenja ostavili su traga u filozofiji.

Kjerkegor je smatrao da se pred pojedinca postavljaju pitanja koja nisu rešena u prethodnoj filozofiji i koja se u okviru filozofskih sistema, kakav je na primer Hegelov, ni ne mogu rešiti.

Recimo da je tačno da se istorija sveta može dešifrovati kao napredak duha ka vlastitoj suštini ili da su moći pojedinca u pogledu saznanja baš onakve kakve ih je odredio Kant – da li se u tim znanjima nalaze odgovori na pitanja šta određeni pojedinac da uradi sa svojim životom: na primer, da li da izabere ovaj ili onaj poziv, da li da se nada spasenju na onom svetu ili ne, da li da se venča sa ovom ili onom osobom? Odgovori na ovakva pitanja možda su najznačajniji za pojednica, pa ipak opšta znanja koja važe za svu prirodu ili sve ljude ne nude te odgovore. Oni se kriju u samom pojedincu koji je nesvodiv na opšte karakteristike čoveka ili vremena u kojem egzistira.

Pa ipak, mnoge teorije nastupaju tako kao da sa lakoćom mogu da apsorbuju ovu pojedinačnu i posebnu prirodu svakog čoveka. One govore šta čovek jeste i treba da bude, podrazumevajući da se u tim odgovorima krije rešenje za sve ljude koje oni treba samo da slede.

Kjerkegor se ne slaže sa time i u hrišćanstvu traži putokaze ka osvešćivanju ove neponovljive prirode pojedinca i njegovog života. Čovek nije religiozan po tome što se pridržava spoljašnjih zahteva vere. On postaje religiozan tek kada u samoj činjenici da veruje u stvari koje prkose prirodnom poretku, otkrije znak svoje slobode da bude ono što jeste, ili drukčije rečeno, znak da on jeste nešto što izmiče opštim znanjima, nešto individualno. U veri čovek može pronaći snagu da se suprotstavi neopravdanim zahtevima morala jednog vremena. Kjerkegor je smatrao da je hrišćanstvo u svojoj suštini lična vera koja omogućava pojedincu da se ostvari kao slobodno biće.

Poznatije Kjerkegorove knjige su ILI-ILI, Pojam strepnje i Strah i drhtanje.

Egzistencijalisti u XX veku

Najpoznatiji savremeni egzistencijalist bio je Žan Pol Sartr (1905-1980). Sartr je napisao obimno delo u kome je kombinovao uticaje egzistencijalizma, marksizma i fenomenologije. Kod Sartra je termin “egzistencija” rezervisan za način postojanja čoveka, pojedinca. Svoje ideje o tome Sartr sažima u formuli koja kaže da “egzistencija prethodi esenciji“. Ovo izrekom Sartr hoće da kaže da je čovek biće koje nastaje, kao uvek novo i neodređeno. Šta će biti njegova “suština” (esencija) nije unapred dato i određeno za sve ljude i vremena, kako je često prethodna filozofija razmišljala o čoveku. Ta suština je delo samog pojedinca i zavisi od njega. On je stvara kroz izbore u kojima mu ne može do kraja pomoći ni postojeći moral, ni nauka ili filozofija.

Alber Kami (1913-1960) bio je, kao i Sartr, i pisac i filozof. Motiv koji karakteriše njegovu filozofiju je apsurdna ili besmislena situacija u kojoj egzistira čovek, nakon što su tradicionalni načini osmišljavanja života, tradicija i religija, izgubili svoju snagu. Ova situacija je teška, ali neizbežna; ovaj teret apsurda koji od sada savremeni čovek mora da nosi, ne sme biti olako skinut putem zamene religijskih nada nadama o ostvarenju raja na zemlji.

Čovek je tako poput mitskog junaka Sizifa koji mora da uvek nanovo gura svoj kamen, bez određene teorije, političkog pokreta ili nade koja bi ga mogla osloboditi te muke samostalnog izbora. Kami kaže da se njegov čovek pre okreće množini najrazličitijih iskustava nego što ih žrtvuje radi ostvarenja nekog posebno vrednog i priznatog kvaliteta života. Zbog toga je Kami branio pravo na pobunu, kao jednokratan čin otklanjanja nepravde, a bio protiv revolucije koja uvek nastupa sa sveobuhvatniom rešenjem za sva zla ovoga sveta, rešenjem koje se naravno kasnije pokazuje kao nedovoljno za taj zadatak.

Najpoznatije Kamijeve knjige su romani Stranac i Kuga, i filozofska dela Mit o Sizifu i Pobunjeni čovek.