Dejvid Hjum

Poreklo ideja

Ukratko, sav materijal mišljenja potiče od spoljnjih ili od unutrašnjih opažaja. Samo njihovo mešanje i sastavljanje pripada duhu ili volji. Ili, da se izrazim filozofskim jezikom, sve naše ideje, ili slabiji opažaji jesu kopije naših utisaka ili življih opažaja.Dejvid Hjum, Istraživanje o ljudskom razumu, str. 70.

Razlika matematike i prirodnih nauka

Svi predmeti ljudskog uma ili istraživanja mogu se prirodno podeliti u dve vrste, naime u odnose ideja i u činjenice. Prvoj vrsti pripadaju nauke geometrija, algebra i aritmetika i ukratko svaka tvrdnja koja je intuitivno ili demonstrativno izvesna. Da je kvadrat nad hipotenuzom jednak kvadratu nad ostalim dvema stranicama, je stav koji izražava odnos među tim figurama. Da je tri puta pet jednako polovici od trideset, izražava odnos među tim brojevima. Stavovi te vrste mogu se otkriti samo misaonom radnjom, nezavisno od onoga što postoji bilo gde u svemiru. Da u prirodi nikad nije bilo kruga ili trougla, istine, koje je dokazao Euklid, zauvek bi zadržale svoju izvesnost i očiglednost.

Činjenice, koje predstavljaju drugu vrstu predmeta ljudskog uma, ne mogu se ustanoviti na isti način, niti je očiglednost njihove istinitosti, koliko god bila jaka, jednake prirode kao ona ranije. Ono što je suprotno nekoj činjenici još uvek je moguće; jer to nikad ne može da uključuje protivrečnost, i duh tu suprotnost zamišlja sa jednakom lakoćom i jasnoćom, kao da je ne znam koliko u skladu sa stvarnošću. Da sunce sutra neće izaći, nije manje shvatljiva teza i ne uključuje više protivrečnosti nego tvrdnja da će izaći. Zato bismo uzalud pokušavali da dokažemo njenu neistinitost. Kad bi ona bila demonstrativno neistinita, uključivala bi neku protivrečnost i nikada je duh ne bi mogao jasno zamisliti.
str. 81

Čini se da se sva zaključivanja o činjenicama temelje na odnosu uzroka i posledice. Jedino pomoću tog odnosa možemo poći dalje od očiglednosti našeg pamćenja i naših čula. …

str. 82.

Usudiću se da ustvrdim u obliku opšte teze koja ne dopušta izuzetke, da se znanje o tom odnosu ni u kom slučaju ne postiže zaključivanjem a priori, već da u potpunosti potiče iz iskustva, kad nalazimo da su određeni predmeti stalno međusobno  povezani. Pokažite neki predmet čoveku ma koliko jakog prirodnog razuma i darovitosti; ako je taj predmet njemu potpuno nov, on ni najsavesnijim ispitivanjem njegovih čulnih svojstava neće moći da otkrije nijedan njegov uzrok ili posledicu. …
str. 83.

Ukratko, dakle, svaka je posledica događaj koji se razlikuje od svog uzroka. Stoga se ona ne može otkriti u uzroku i što se o njoj a priori izumi ili izmisli, mora biti potpuno proizvoljno.

str. 85.

Međutim, mi ipak nismo dobili nikakav zadovoljavajući odgovor na prvo postavljeno pitanje. Sa svakim rešenjem i dalje iskrsava novo pitanje, jednako teško kao i prethodno, i vodi nas daljim istraživanjima. Kad se pita: kakva je priroda svih naših zaključivanja o činjenicama?, čini se da je pravi odgovor da se one temelje na odnosu uzroka i posljedice. A kad se pita: šta je temelj svih naših zaključivanja i zaključaka o tom odnosu?, može se odgovoriti jednom reči: ISKUSTVO. Ali, ako nas naše istraživačko raspoloženje tera još dalje i pitamo: šta je temelj svih zaključaka iz iskustva?, to uključuje novo pitanje, koje je možda teže rešiti i protumačiti.

str. 87.

Što se tiče prošlog iskustva može se dopustiti da ono daje neposredna i sigurna obaveštenja samo upravo o onim predmetima i o onom vremenskom periodu koje je ono upoznalo. No zašto bi to iskustvo trebalo proširiti na budućnost i na druge predmete, koji bi prema onome što mi znamo mogli biti samo po izgledu slični; to je glavno pitanje na kome bih se zadržao. Hleb, koji sam ranije jeo, hranio me, tj. telo takvih čulnih svojstava imalo je u to vreme takve tajne moći; no da li odatle sledi da me drugi hleb u drugo vreme mora takođe hraniti i da slična čulna svojstva moraju uvek pratiti jednake tajne moći? Taj zaključak nikako ne izgleda nužan. U najmanju ruku treba priznati da je ovde reč o zaključku koji je izveo duh, da se tu radi o izvesnom koraku, o misaonom procesu i izvodu koji bi trebalo objasniti. Ove dve teze daleko su od toga da bi bile iste: Primetio sam da je takav predmet uvek pratila takva posledica, i: Predviđam da će druge predmete koji se čine slični pratiti slične posledice.

str. 88.

Edinburg: Spomenik Dejvidu Hjumu

Postoji neki drugi princip koji deluje kad on [bilo ko] stvara takav zaključak. Taj je princip običaj ili navika. Jer kada god ponavljanje nekog određenog postupka ili radnje proizvodi skolonost ka ponavljanju istog postupka ili radnje, bez prisile bilo kakvog zaključivanja ili razumskog procesa, uvek kažemo da je ta sklonost posledica običaja. Upotrebljavajući tu reč ne tvrdimo da smo naveli poslednji razlog te sklonosti. Mi samo ukazujemo na jedan princip ljudske prirode koji je široko priznat i dobro poznat po svojim posledicama. … Svi zaključci iz iskustva su zato posledice navike, a ne umovanja.

str. 97-98

Moral i razum

Pošto razum nikad ne može neposredno da spreči ili da proizvede neku radnju protivrečeći joj ili odobravajući je, on ne može biti izvor moralnog dobra i zla, koji se pokazuju da imaju taj uticaj. Radnje mogu biti pohvalne ili pokudne; no one ne mogu biti razumne ili nerazumne: pohvalan ili pokudan, prema tome, nije isto što i razuman ili nerazuman. Valjanost i nevaljalost radnji često protivreče našim prirodnim sklonostima, a katkad ih kontrolišu. No razum nema nikakvog uticaja. Moralna razlikovanja prema tome nisu izdanci razuma. Razum je celovito neaktivan i nikad ne može biti izvor tako aktivnog principa kao što je savest ili moralno čulo.
Dejvid Hjum, Rasprava o ljudskoj prirodi, str. 392.

Moralno čulo

Porok vam potpuno izmiče dokle god posmatrate objekt. Ne možete ga nikako naći, dokle god svoju misao ne uputite u sopstveno srce, i naiđete na osećanje neodobravanja koje se javlja u vama prema toj radnji. To je sad jedna činjenica; ali ona je objekt osećanja, ne razuma. Ona počiva u vama, ne u objektu, tako da kad oglasite neku radnju ili karakter poročnim, vi ne mislite ništa sem to da na osnovu sastava vaše prirode imate osećanje ili čuvstvo kuđenja kad tu radnju posmatrate.
str. 400.

Hjumova provalija

Ne mogu propustiti da ovom umovanju ne dodoam jednu opasku koja će se, možda, pokazati od izvesnog značaja. U svakom sistemu etike na koji sam dosad naišao zapažao sam uvek da pisac ide neko vreme običnim putom umovanja i uspostavlja jedno božansko Biće, ili pravi opaske o ljudskim stvarima; kad odjednom, na moje iznenađenje, vidim da umesto uobičajenih spona postavki, jeste i nije, ne nalazim nijedan sud koji nije spojen sa jednim treba ili ne treba. Ta je promena neprimetna; no ona je, ipak, od najveće važnosti. Jer kako ovo treba ili ne treba, izražava neki nov odnos ili potvrđivanje, nužno je da ono bude zapaženo i objašnjeno, a u isto vreme da se da razlog za nešto što izgleda potpuno nepojmljivo, kako ovaj novi odnos može biti dedukcija iz drugih, koji su celovito različni od njega. No kako pisci obično ne koriste tu obazrivost, ja ću biti slobodan da je preporučim čitaocima; i uveren sam da će ta mala pažnja oboriti sve vulgarne sisteme etike, i omogućiti nam da vidimo da se razlikovanje poroka i vrline ne osniva prosto na odnosima objekata, i ne opaža se razumom.
str. 400-401.