Nove mogućnosti čoveka

Shvatio sam zbog čega je čovek najsrećnije od svih stvorenja i samim tim vredan sveg divljenja… (Bog je) uzeo čoveka kao stvorenje neodređene prirode i, odredivši mu mesto u središtu sveta, ovako mu se obratio: Priroda svih ostalih stvari je ograničena i prinudna u okviru granica zakona koje smo MI propisali. Ti ćeš, nesputan ograničenjima, u saglasnosti s tvojom slobodnom voljom … propisati za sebe granice svoje prirode. Postavili smo te u centar sveta kako bi odatle lakše mogao da posmatraš sve ono što postoji na svetu. Nismo te stvorili ni od neba ni od zemlje, niti smrtnim niti besmrtnim, tako da sa slobodom izbora i sa čašću, kao tvorac i uobličitelj samoga sebe, možeš sebe da uobličiš u koji god oblik ti želiš.
Đovani Piko dela Mirandola (1463-1494), Govor o dostojanstvu čoveka (Prevod iz Marvin Peri, Intelektualna istorija Evrope, str. 74.)

Traži se nova mudrost

(Govori Ludost)

Dakle, pošto sam tako pribavila pohvalu za hrabrost i vrednoću, šta biste rekli ako  bih sad počela da hvalim i svoju mudrost? Ali će neko možda reći da je to isto toliko mogućno kao pomešati vatru i vodu. Ja se, međutim, nadam da ću vas uveriti u to, samo ako me budete slušali pažljivo, kao što ste dosad činili. Pre svega, ako mudrost leži u iskustvu, ko više zaslužuje da nosi ime mudraca: da li pametan, koji se nešto iz stida, nešto iz plašljivosti ne prihvata ničega, ili ludak, koga ni od jedne namere ne odvraća ni stid (jer ga nema) ni opasnost (jer ne razmišlja)? Mudrac se zagnjuruje u knjige starih pisaca, gde se nauči nekom preteranom cepidlačenju. Ludak, naprotiv, ako se ne varam, baš stoga što neprestano učestvuje u svemu i ne haje za opasnost, stiče pravu mudrost. To je dobro uočio i Homer, iako je bio slep, jer veli: i lud se nauči u nevolji.
Erazmo Roterdamski (1466-1536), Pohvala ludosti, str. 65.

Otpor autoritetima

Galilej na sudu inkvizicije

Da li je moguće da sumnjate da bi Aristotel promenio svoje mišljenje, ispravio svoje knjige i prihvatio najrazumnije doktrine, kad bi video nova otkrića na nebu, sam odbacujući one koji su tako maloumni da mogu da budu navedeni da i dalje nastavljaju da ponizno zastupaju sve ono što je on ikada rekao? … Sledbenici Aristotela su ti koji su ga krunisali autoritetom, nije (Aristotel) on to sam prigrabio za sebe… Neću da kažem da čovek ne treba da sluša ono što kaže Aristotel; zbilja, aplaudiram čitanju i brižljivom izučavanju njegovog dela, a prigovaram samo onima koji mu se kao roblje predaju, slepo se priključujući svemu što on kaže i prihvatajući to kao nepovrediv dekret ne tražeći bilo koje druge razloge.

Galileo Galilej, Dijalog koji se odnosi na dva glavna sistema sveta – Ptolomejev i Kopernikov (1632). (Prevod iz Marvin Peri, Intelektualna istorija Evrope, str. 104.)

Nova logika

Znanje je moć

3. Ljudsko znanje i moć poklapaju se u tome, što nepoznavanje uzroka onemogućuje uspeh. Priroda se naime pobeđuje samo pokoravajući joj se, a šta je kod razmišljanja uzrok, to je kod delovanja pravilo.
Frensis bekon, Novi Organon, str. 37.

Nova logika i metoda saznanja

10. Istančanost prirode umnogome nadmašuje istančanost čula i razuma, tako da su ona lepa razmišljanja, ljudske spekulacije i obrazlaganja nezdrava stvar, ali nema nikoga ko bi to video.

11. Kao što nauke, kakve su sada, nisu ni od kakve koristi za pronalaženje dela, tako je logika kakva je sada, nekorisna za pronalaženje nauke.

12. Logika, koja se upotrebljava, služi više za učvršćivanje i utvrđivanje zabluda koje se temelje na običnim pojmovima, nego za istraživanje istine; stoga je više štetna nego korisna.

13. Silogizam se ne upotrebljava za principe nauke, a za srednje sudove upotrebljava se uzalud, jer ni izdaleka nije ravan istančanosti prirode; on dakle, sebi potčinjava odobravanje, a ne stvari.

14. Silogizam se sastoji od sudova, sudovi od reči, a reči su znaci pojmova.

Ako su dakle sami pojmovi (ono što je osnova stvari) pobrkani i naprečac izvedeni iz stvari, onda nema nikakve čvrstoće ni u onome, što je na tome sazdano.

I tako je jedina nada u pravoj indukciji. …

19. Dva puta jesu i mogu da budu za istraživanja i pronalaženja istine. Prvi leti od oseta i pojedinačnosti prema najopštijim sudovima, pa na osnovu tih principa i njihove nepokolebljive istinitosti sudi i pronalazi srednje sudove; taj je put sada uobičajen. Drugi izvlači sudove iz oseta i pojedinačnosti, uzdižući se neprekidno i postepeno, tako da naposletku dolazi do najopštijih sudova. To je pravi, ali još neoprobani put.
Frensis Bekon, Novi organon, str. 39,40,41.

Idoli

Frensis Bekon

38. Idoli i lažni pojmovi, koji su već zaokupili ljudski razum, pa se u njemu čvrsto ukorenjuju, ne samo da tako obuzimaju ljudski duh, da se istini teško otvara pristup, nego se oni, ako je pristup i bio dan i dopušten, vraćaju i smetaju kod samoga obnavljanja nauke, ako se ljudi unapred ne opomenu da se protiv njih, koliko je moguće, zaštite.

39. Četiri su vrste idola, koji zaokupljaju duh ljudski. Njima smo, radi jasnoće, nadenuli imena nazivajući prvu vrstu idolima plemena, drugu idolima pećine, treću idolima trga i četvrtu idolima pozorišta.

41. Idoli plemena imaju svoj temelj u samoj ljudskoj prirodi i u samome plemenu ili rodu ljudskome. Pogrešno se, naime, tvrdi, da je čovečje čulo merilo stvari; nego, naprotiv, sve percepcije kako čula, tako i uma zbivaju se primereno čoveku, a ne univerzumu. Ljudski je razum poput neravnog ogledala za zrake stvari, koje svoju prirodu meša s prirodom stvari, pa ih iskrivljuje i prlja.

42. Idoli pećine su idoli pojedinog čoveka. Svako naime, pored zabluda ljudske prirode uopšte, ima posebnu pećinu ili rupu koja lomi i kvari svetlo prirode, bilo zbog svačije posebne i pojedinačne naravi, ili zbog vaspitanja i opštenja sa drugima, bilo zbog čitanja knjiga ili autoriteta onih koje neko ceni ili im se divi, ili zbog različitosti utisaka koji se javljaju u pristrasnoj duši s predrasudama ili u mirnoj i ravnodušnoj duši ili tome slično, tako da je zaista ljudski duh, kako je on disponiran kod pojedinih ljudi, nešto različito, potpuno smućeno i, tako reći, slučajno. Stoga dobro veli Heraklit: Ljudi traže znanje u manjim svetovima, a ne u višem ili zajedničkom.

43. Ima takođe idola, kao što su oni iz međusobnog saobraćanja i zajednice ljudskog roda, koje zbog trgovine i udruživanja ljudi nazivamo idolima trga. Ljudi se naime druže uz pomoć govora ali se reči određuju prema narodnom shvatanju. I tako to loše i nezgodno određivanje reči na čudan način stešnjava razum. Ni definicije i tumačenja, kojima učeni ljudi katkad imaju običaj da se štite i brane od toga, nikako ne ispravljaju stvar. Naprotiv, reči očigledno vrše nasilje nad razumom i sve brkaju, pa dovode ljude do praznih i bezbrojnih protivrečnosti i izmišljotina.

44. Ima konačno idola, koji su ušli u ljudske duše iz različitih filozofskih dogmi, a takođe i iz naopakih zakona dokazivanja. Njih nazivamo idolima pozorišta, jer držimo, da ima isto toliko proizvedenih i prikazanih drama, koje su stvorile izmišljene scenske svetove, koliko i prihvaćenih ili izmišljenih filozofija.
Frensis Bekon, Novi Organon, str. 45-48.

Korice Bekonovog Novog Organona