Početak Spinozine “Etike”: Bog ili priroda

O Bogu

 DEFINICIJE

 I. Pod uzrokom samoga sebe razumem ono čija suština sadrži u sebi postojanje, ili ono čija se priroda ne može shvatiti drugačije, nego kao postojeća.
II. Konačnom u svojoj vrsti naziva se ona stvar koja može biti ograničena drugom stvari iste prirode. Na primer, jedno telo naziva se konačnim, zato što uvek zamišljamo neko veće telo. tako je jedna misao ograničena drugom mišlju. A telo nije ograničeno mišlju, niti misao telom.
III. Pod supstancijom razumem ono što u sebi jeste i pomoću sebe se shvata; tj. čijem pojmu nije potreban pojma neke druge stvari, od koga mora biti obrazovan.
IV. Pod atributom razumem ono što razum opaža na supstanciji, kao da sačinjava njenu suštinu.
V. Pod modusom razumem stanja supstancije, ili ono što je u drugome pomoću čega se i shvata.
VI. Pod Bogom razumem biće apsolutno beskrajno, tj. supstanciju koja se sastoji od beskrajno mnogo atributa, od kojih svaki izražava večnu i beskrajnu bitnost.

 Postavka XIV

Sem Boga, nikakva supstancija ne može ni da postoji, ni da se zamisli.

 Postavka XXIX

U prirodi stvari nema ničeg slučajnog, nego je sve određeno iz nužnosti božje prirode da na izvestan način postoji i dela.

 Postavka XXXII

Volja ne može da bude nazvana slobodnim, nego samo nužnim uzrokom.

 Postavka XXXII

Stvari nisu mogle biti proizvedene od Boga ni na koji drugi način, i nikakvim drugim redom, nego što su bile proizvedene.
Baruh Spinoza, Etika, str. 3. 15, 30, 33, 34.

Racionalizam

Knjiga 2, Postavka VII

Red i veza ideja jesu isti kao red i veza stvari.

Primedba: … Prema tome, bilo da shvatimo prirodu pod atributom prostiranja, ili pod atributom mišljenja, ili pod bilo kojim drugim, – uvek ćemo naći samo jedan i isti red, ili samo jednu i istu vezu uzroka, to jest, iste stvari koje sleduju jedna iz druge.

 Postavka X, Pimedba

Uzrok ovome jeste, mislim taj, što se oni nisu držali reda filozofiranja. Jer božansku prirodu, koju su morali pre svega da posmatraju, pošto je ona prva, kako po saznanju tako i po prirodi, – držali su oni za poslednju u redu saznanja, a stvari, koje se zovu predmeti čula, smatrali su za prve između sviju.

 Postavka XLIII

Ko ima istinitu ideju, on, u isto vreme, zna da ima istinitu ideju, i ne može sumnjati u istinitost stvari.
Baruh Spinoza, Etika, str. 51, 55, 86.

 Predrasuda o ciljevima zbog kojih postoje stvari u prirodi

Međutim, pošto ostaje mnogo drugih predrasuda, koje su takođe i najviše mogle i mogu da spreče da ljudi razumeju vezu stvari, na način kao što sam izložio, smatrao sam za vredno truda da ih ovde podvrgnem ovde ispitu razuma. A sve predrasude koje preduzimam da ovde naznačim, zavise od ove jedne, naime od toga što ljudi obično pretpostavljaju da sve stvari u prirodi, kao oni sami, delaju radi nekoga cilja; još više, što čak kao izvesno tvrde kako Bog upravlja sve izvesnome cilju. Jer oni kažu da je Bog načinio sve radi čoveka, a čoveka zbog toga da ga obožava. …

 A o prirodi ovih upravljača (bogova, prim.) morali su oni – pošto o njoj nikad nisu nešto doznali – suditi prema svojoj prirodi. Otuda njihovo tvrđenje da bogovi upravljaju sve na korist čovekovu, da bi ljude privezali za sebe, i da bi im ovi ukazivali najviše poštovanje. Otuda je došlo da je svaki razne vrste poštovanja Boga izmislio prema svome načinu mišljenja, – da bi ga Bog voleo više nego ostale, i da bi celu prirodu uputio na korist njegove slepe požude i nezasite lakomosti. Tako se ova predrasuda pretvorila u sujeverje, i pustila duboke korene u duše. To je bio uzrok što se svaki čovek, uz najveći napor trudio da razume ciljne [finalne] uzroke sviju stvari, i da ih objasni. Ali dok su nastojali da pokažu kako priroda ništa uzaludno ne radi (to će reći, ništa što ne bi bilo za potrebu ljudi), oni, izgleda ništa drugo nisu pokazali, nego da su priroda i bogovi isto tako bezumni, kao ljudi. Pogledaj, molim te, gde se najzad došlo! Između tako korisnog u prirodi, morali su naći i mnogo štetnog; naime bure, zemljotrese, bolesti itd.; za njih su tvrdili da dolaze otuda što su bogovi ljuti zbog uvreda koje su im ljudi naneli, ili zbog grehova, učinjenih u služenju njima. I mada se iskustvo tome svakodnevno glasno protivilo, i beskrajnim primerima pokazivalo da se i pobožnima i bezbožnima bez razlike događaju i korisne i štetne stvari, – oni nisu napustili ukorenjenu zabludu. Jer njima je bilo lakše da ovo stave u druge nepoznate stvari, čiju korist nisu znali, i da tako održe svoje dosadašnje i urođeno stanje neznanja, nego da celu ovu zgradu razruše, i novu izmisle. Otuda su smatrali za izvesno da sudovi bogova daleko nadmašuju ljudsku moć shvatanja. Sam taj uzrok, doista, mogao bi učiniti da istina ljudskome rodu večito ostane sakrivena, da matematika, koja se ne bavi ciljevima, nego samo suštinom i osobinama figura, nije pokazala ljudima drugu normu istine.
str. 40.

 Čovek kao deo prirode

Većina onih koji su pisali o afektima i načinu života ljudi, izgleda da ne raspravljaju o prirodnim stvarima koje idu za opštim zakonima prirode, nego o stvarima koje su izvan prirode. Štaviše, izgleda da oni shvataju čoveka u prirodi kao državu u državi. Jer oni misle da čovek više narušava red prirode nego što ide za njime, i da nad svojim radnjama ima apsolutnu moć, i nije opredeljen ni sa koje druge strane, nego od samoga sebe. …

U prirodi se ne događa ništa što bi moglo da joj se uračuna u nedostatak. Jer, priroda je uvek ista, i njena snaga i njena moć delanja jeste svuda jedna ista; to će reći, zakoni i pravila prirode, prema kojima se sve događa, i sve se iz jednih oblika menja u druge, jesu svuda i uvek isti. Otuda mora postojati samo jedan i isti put za saznanje prirode stvari, – ma kakve one bile – naime onaj pomoću opštih zakona i pravila prirode. Otuda afekti mržnje, gneva, zavisti itd. posmatrani po sebi, proizlaze iz iste nužnosti i snage prirode kao i ostale pojedinačne stvari.
str. 101, 102.

O slobodi volje

Tako dete misli da slobodno žudi za mlekom, ljut dečko da slobodno hoće osvetu, a bojažljiv čovek da slobodno hoće bekstvo. Isto tako, pijan čovek veruje da govori iz slobodne odluke duha ono što bi posle, kao trezan, rado prećutao. Tako misle lud, brbljivac, dečko, i vrlo mnogi od ovoga testa [ove vrste], da govore iz slobodne odluke duha, dok, u stvari, ne mogu da uzdrže nagon za govorom koji imaju u sebi. Tako samo iskustvo, isto tako jasno kao razum, uči da ljudi misle kako su slobodni samo iz toga razloga što su svesni svojih radnji, a ne znaju uzroke od kojih su opredeljeni.
str. 107.

Etika

 Postavka XVIII, Primedba, knjiga 4.

Preostaje još da pokažem šta je ono što nam razum propisuje, i koji se afekti slažu sa pravilima ljudskoga razuma, a koji su im, naprotiv, suprotni. Ali pre nego što počnem to da dokazujem, po našem iscrpnome geometrijskom redu, hteo bih najpre da ovde ukratko izložim same zapovesti razuma, da bi svako lakše razumeo ono što mislim. Pošto razum ne zahteva ništa protivno prirodi, on, sam dakle, zahteva da svaki samoga sebe voli, da traži ono što mu je korisno, – ono što mu je uistinu korisno, – i da teži za svim onim što čoveka doista vodi većem savršenstvu; i, uopšte, da se svako trudi da sačuva svoje biće, koliko do njega stoji. To je isto tako nužnim načinom istinito, kao da je celina veća od svoga dela.Dalje, pošto vrlina nije ništa drugo nego raditi prema zakonima sopstvene prirode, i pošto se svako trudi da svoje biće održi samo prema zakonima sopstvene prirode, iz toga sleduje:Prvo, da je osnov vrline sam napor težnja za održavanjem sopstvenog bića, i da se sreća sastoji u tome što čovek može da održi svoje biće.Drugo, sleduje da vrlini treba težiti zbog nje same, i da nema ničega izvrsnijega od nje, ili što bi bilo korisnije za nas, radi čega bi trebalo težiti za tim.

str. 190.

 Postavka XXVII, knjiga 4.

Samo o onome izvesno znamo da je dobro ili rđavo, što uistinu vodi saznanju, ili što može da nas spreči da saznajemo.

str. 196.

 Postavka XXXV, knjiga 4.

Ukoliko ljudi žive po vođstvu razuma, samo utoliko se oni po prirodi uvek, nužnim načinom slažu.

str. 201.

 Žudnju da se čini dobro, koje postaje otuda što živimo prema vođstvu razuma, zovem moralnošću.

str. 205.

 O moći razuma ili o ljudskoj slobodi (naslov 5. knjige Spinozine Etike)

 Postavka III

Afekt, koji je stanje trpljenja [strasti], prestaje biti stanje trpljenja čim obrazujemo njegovu jasnu i razgovetnu ideju.

str. 251.

 Postavka VI

Ukoliko duh shvata sve stvari kao nužne, utoliko ima on veću moć nad afektima, ili manje trpi od njih.

str. 254.

 Postavka XX, Primedba

… Iz toga izlazi da najviše trpi onaj duh čiji najveći deo sačinjavaju neadekvatne ideje, tako da se on više raspoznaje [razlikuje] onim što trpi, nego onim što dela; a da naprotiv, onaj [duh] najviše dela čiji najveći deo sačinjavaju adekvatne ideje, tako da se on – čak i kad se u njemu nalazi toliko neadekvatnih ideja, kao u prvome duhu – ipak više raspoznaje adekvatnim idejama koje pripadaju ljudskoj vrlini, nego neadekvatnim idejama, koje odaju ljudsku nemoć.

str. 264.

Intelektualna ljubav prema Bogu

Postavka XV

Ko sebe i svoje afekte saznaje jasno i razgovetno, voli Boga, i tim više što više saznaje sebe i svoje afekte.

str. 260