Moderna filozofija

Renesansna filozofija i Frensis Bekon

Comments Off on Renesansna filozofija i Frensis Bekon 26 May 2013

Uzima se da period renesanse obuhvata 14, 15 i 16. vek. U toku tog perioda evropska kultura izlazi iz srednjevekovlja. Preokupacije ljudi se menjaju. Dok je srednji vek bio usmeren ka nadzemaljskoj sreći i ka spasenju kroz veru, renesansni čovek se vraća ovozemaljskim vrednostima. Javlja se pokret humanizma koji predstavlja ponovno otkrivanje kulture Stare Grčke. U svim granama umetnosti javljaju se izuzetni autori.

copernic

Kopenikov heliocentrični sistem

Slika sveta koju je srednji vek preuzeo od Aristotela i prilagodio je sebi, biva dovedena u pitanje pojavom novih naučnih teorija o strukturi kosmosa. Nikola Kopernik (1473-1543) postavlja hipotezu o nebeskom sistemu u kome zemlja kruži oko sunca koja nailazi na otpore u crkvi. Teoriju prihvataju drugi izuzetni naučnici. Galileo Galilej (1564-1642) sistematski upotrebljava eksperimente da bi utvrdio zakone kretanja nebeskih tela i tela na zemlji. Johan Kepler (1571-1630), takođe na osnovu iskustvenih posmatranja, utvrđuje da se planete ne kreću po idealnim krugovima kako je nalagalo idealizovanje nebeskih prilika koje datira još od pitagorejaca, već po elipsama.

Paralelno sa ovim promenama u nauci menja se i svakodnevni život. U tom periodu otkriva se štamparska mašina, kompas, prve naočare i teleskopi, barut, a krajem 15. veka ljudi postaju svesni postojanja Novog sveta – Amerike, koja kao da pruža nove neslućene mogućnosti.

Ove promene u svojoj filozofiji sažima jedan Englez – Frensis Bekon (1561-1626). Bekon je primetio da je potrebna Obnova nauke na sasvim novim osnovama. Prvo treba promeniti njen cilj. Dok je ranije nauka prvenstveno služila obrazovanju ličnosti, sada njen cilj treba da bude uvećanje čovekove moći nad prirodom i dolaženje do otkrića koja će unaprediti svakodnevni život. Bekon to kaže kroz kratku izreku: “Znanje je moć“. Pomoću znanja čovek treba da postane gospodar prirode, koji će njene zakone okrenuti u vlastitu korist.

Da bi dobili takvo korisno znanje moramo promeniti i metod nauke, dati joj nova “oruđa” za rad ili “Novi organon”, kako se zvala jedna Bekonova knjiga. Ranije su metafizička razmatranja prevashodno koristila metod dedukcije – izvođenja iz pretpostavljenih prvih principa stvarnosti. Ali, Bekon je smatrao da naš duh nije najpre ispunjen Idejama koje nam istinito predstavljaju stvarnost, nego radije Idolima, zabludama kojima nekritički verujemo. Zbog toga dedukcija neće biti najbolja metoda nauke, jer će izvođenje iz pogrešnih principa dovesti do pogrešnih zaključaka. Naš razum i njegova tumačenja prirode treba moći korigovati, a to možemo postići novom metodom indukcije, koja predstavlja postupno izvođenje teorija iz posmatranja i eksperimenata.

S druge strane, sklonost da se nekritički pridržavamo već naučenih istina, ili da verujemo pojmovima koje spontano i najčešće stvaramo, objašnjava i otpor na koji nailaze nove ideje i sporost u dolaženju do novih otkrića. Bekon naziva ove pojmove “Idoli”, zato jer mu smisao koju ta reč ima u Bibliji omogućava da ukaže da su te predrasude nešto pogrešno, čega se treba osloboditi.

Postoje četiri vrste idola koji su izvor zablude. Idoli plemena su pogrešne predstave kojima je sklon ceo ljudski rod. One se odnose na našu sklonost da svet prilagodimo svojim željama i svojim moćima razumevanja, čime ga najčešće činimo jednostavnijim nego što on jeste. Idoli pećine su idoli koji su različiti od pojedinca do pojedinca i vezani su za način na koji je svako od nas formirao svoja mišljenja, preko događaja koje smo iskusili i autoriteta koji su delovali na nas. Idoli trga su vezani za probleme koji nastaju iz korišćenja staroga jezika, koji je formiran prema starim idejama, za izražavanje novih ideja, dok su Idoli pozorišta vezani za društvene autoritete, tradiciju i religijska verovanja koji često od ljudi traže pristajanje bez razmišljanja.

Bekonova filozofija dobro opisuje scenu na kojoj će se odigravati moderna filozofija. Ona uzima kao svoj zadatak da upozna prirodu razuma. Čovek se sada tumači prvenstveno preko te svoje osobine da ima razum, što znači da predstavlja biće koje je sposobno da otkriva istinu, daje i sluša razloge za tvrdnje o svetu i tako formira svoje mišljenje. Iako jednako raspodeljen svim ljudima, kako će kasnije reći Dekart, razum nije instrument koji uvek dovodi do ispravnih zaključaka. Zbog toga ga je potrebno bolje upoznati i pokušati da se on poboljša i usavrši. To nas dovodi do pitanja metode, odnosno do pitanja o pravilima za dobro služenje razumom. Oko tih pitanja trude se: racionalizam, u okviru koga ćemo obraditi Dekarta, Spinozu i Lajbnica, i empirizam, koji ovde predstavljaju Lok i Hjum.

 

Spomenik Erazmu Roterdamskom (1466-1536) u Roterdamu

 

SHARES
Share on FacebookShareTweet on TwitterTweet

Comments are closed.

© 2024 Kratka istorija filozofije. Powered by WordPress.

Daily Edition Theme by WooThemes - Premium WordPress Themes

%d bloggers like this: