Posle Parmenidove tvrdnje da je biće jedno i homogeno, niz filozofa V veka tvrdi da se sve sastoji od mnoštva čestica.
Empedokle (Agrigent, Sicilija, oko 483-423 g. p.n.e.) tvrdi da se sve sastoji iz četiri elementa (vatre, vazduha, vode i zemlje), a da se oni u prirodi nalaze u obliku malih neuništivih čestica. Na te čestice deluju dve suprotstavljene sile – Ljubav i Mržnja, koje dovode do njihovog spajanja i razdvajanja. Na taj način, nastaju i propadaju razna bića. Međutim, čestice – elementi – uvek ostaju. To je za Empedokla bio i razlog da se veruje u besmrtnost duše, pošto se i ona sastoji od čestica.
Empedoklov kosmički ciklus
Empedokle je napisao dva dela: O prirodi i Očisćenja. Bio je poznat po govorničkom umeću, pa ga Aristotel naziva osnivačem retorike. Kao i pitagorejci, verovao je u reinkarnaciju.
Anaksagora iz Klazomene (oko 500-428 g.p.n.e.) bio je veoma poznat u grčkom svetu. Kada su Sokrata optužili da tvrdi da sunce nije bog, već užareni kamen, on kaže da ga je verovatno tužilac pomešao sa Anaksagorom, čije knjige se mogu kupiti u svakoj atinskoj knjižari. Anaksagora je čestice od kojih se sve sastoji zamislio kao beskonačno male, bezbrojne i raznih kvaliteta (Aristotel im je dao naziv homeomerije). U svakoj stvari postoje čestice svih stvari, ali prirodu te stvari određuje to kojih je čestica najviše: tako prirodu npr. drveta određuje to što u njemu ima najviše čestica drveta.
Sve čestice su prvobitno bile pomešane, ali je Um (Nus) pokrenuo vrtložno kretanje u toj mešavini. Tako su nastale stvari. Um je jedina nepomešana stvar sastavljena od najfinijih čestica. On je beskonačan, sve zna i rukovodi svime. Stvari propadaju tako što se čestice rastavljaju, a nastaju njihovim spajanjem, same čestice su nepropadljive i nestvorene.
Demokrit
Ovakav način razmišljanja o svetu nastavlja se sa Demokritovim (Abdera, oko 460 do 370 g. p. n. e.) atomizmom. Atomi (“atom” na grčkom znaci “nedeljiv”) su za njega bezbrojne, neuništive čestice koje se između sebe razlikuju samo oblikom i veličinom, a ne i sastavom, i kreću se u praznom prostoru. Anaksagora i Empedokle nisu prihvatali pretpostavku praznog prostora. Po prirodi pokretljivi, atomi se sudaraju i tako se stvaraju tela.
Demokrit se smatra i pretečom materijalizma, zato što je tvrdio da se sve u kosmosu dešava slučajno ili po prirodnim zakonima; u svakom slučaju iza svega ne stoji namera nekog Boga ili višeg Uma. Kosmos se sastoji od atoma i praznine i prirodnih zakona koji upravljaju njima.
Sa Empedoklom, Anaksagorom i Demokritom kosmološki period ulazi u fazu zrelosti i detaljne razrade pitanja u vezi sa prirodom. Svedočanstvo o tome ostalo je samo u knjigama kasnijih autora. Iako je npr. Demokrit živeo u Platonovo vreme (bio je nešto stariji) i napisao isto toliko knjiga kao i on, nijedna od njih nije sačuvana u celosti.
Tako smo ostali uskraćeni za neposredan i potpun uvid u jednu tradiciju koja je bez skepse i zazora prilazila istraživanju prirode. U stavovima Anaksagore i Demokrita kao da se nazire anticipacija modernog stava da su činjenice i vrednosti logički odvojene i da slobodno možemo istraživati prirodu bez bojazni da ćemo na taj način ugroziti moralni poredak.
Tako smo iza sebe ostavili filozofe koji su se najviše interesovali za prirodu kosmosa. Filozofi sledećeg perioda u antičkoj filozofiji koji nosi ime antropološki period (po njihovom interesovanju za čoveka), otvoreno govore da ih više ne interesuje istraživanje prirode i kosmosa, već poboljšanje života i spasenje duše.
