Fenomenologija je filozofski pravac koji je osnovao nemački filozof Edmund Huserl. Huserl se nadao da je filozofiju moguće izgraditi kao specifičnu nauku, u kojoj ćemo posebnom metodom otkrivati suštine predmeta. Te suštine se otkrivaju samo svesti i predstavljaju onu specifičnost predmeta koja se ukazuje kada, privremeno, stavimo “u zagrade”, odnosno zaboravimo na ono što smo o tim predmetima prethodno znali, npr. kroz prirodne nauke (ovaj postupak se naziva fenomenološka redukcija). Na taj način bi trebalo da smo u stanju da sebi ponovo razjasnimo svet onako kako se on pojavljuje za nas, otkrivajući njegov dubinski sloj koji je stalno prisutan kada se odnosimo prema svetu. Suštine saznajemo neposredno, intuicijom, pa ipak, tako dolazimo do nesumnjivog znanja koje može da bude temelj našeg odnosa prema svetu.

Huserlova dela uključuju knjige Ideja fenomenologije, Filozofija kao stroga nauka, Kartezijanske meditacije i Kriza evropskih nauka.

Huserlov učenik Martin Hajdeger, stvorio je originalnu filozofiju koju je nazivao fundamentalna ontologija. Hajdeger pokušava da fenomenološkom metodom istovremeno govori i o ontološkim i o egzistencijalnim temama. Ono što je posebno kod njega je uverenje da će metoda otkrivanja suštine Bića dati bolje rezultate ako povežemo Biće i Vreme (“Biće i vreme” je naslov Hajdegerove najpoznatije knjige) i pokušamo da otkrijemo šta je to što određene svetove i načine mišljenja (npr. svet predsokratovaca) razlikuje od savremenog ili sveta nekog drugog doba. Na taj način Hajdeger je mogao da govori o širokoj oblasti istorije duha u vremenu.

Hajdeger smatra da je čovek biće koje može da razume ontološku razliku i da razmišlja o njoj. Ontološka razlika je razlika između Bića – kao nečega što čini zajedničku suštinu nekog sveta koja određuje šta će u njemu zaista postojati i biti važno – i onoga što prosto opipljivo postoji u nekom svetu – za šta postoji termin: bivstvujuće. Smisao reči “zaista postoji” možemo uhvatiti ako pomislimo da za ljude mogu “postojati” božanstva ili hramovi. Da li će neka zgrada biti hram zavisi od značenja koje ljudi pridaju tom mestu. Ovde se otvara mogućnost, specifična za čoveka, da bude u različitim svetovima kojima je okružen bez svoje volje, ali u kojima ipak dolazi do izražaja njegova sloboda, jer ti svetovi imaju određeno Biće zahvaljujući njemu koji može da razume tako nešto.

Hajdeger je, u okviru nemačkog jezika, izgradio posebnu i komplikovanu terminologiju da bi opisao odnose čoveka i Bića. Čoveka, npr. označava kao bivstvujuće koje može da razume smisao Bića i označava ga terminom Tu-biće.

U okviru ove terminologije Hajdeger je prikazao savremenog čoveka kao bačenog u svet stvari u kome i sam sve više postaje stvar. Na ovaj način čovek boravi u zaboravu Bića. Hajdeger je smatrao da nije uvek bilo tako. Na Ničeovom tragu gajio je nadu u mogućnost povratka ranog grčkog shvatanja sveta koje je izgubilo od svoje punine u toku razvoja zapadne filozofije ka metafizici. Metafizika i savremeni svet su, za njega, pružali sliku zaborava Bića.